Prva ljubav zaborava nema

Standard

Veza koju sam okončala pre mesec dana bila je najduža u mom životu. Nekada smo se voleli više, nekada manje, nekada me nije bilo, ali sam joj se stalno vraćala. Poslednje tri godine se nismo odvajali. A onda sam odlučila da odem.

Iako većina ljudi koja me poznaje, zna našu istoriju, nikada nisam napisala kako je sve to počelo i kako je izgledalo. U Inicijativu sam došla sa svojih 17 godina. Tražeći LDP štand, čija sam sveža aktivistkinja bila te 2008. godine, naletela sam na nešto slično, samo alternativnije.

Biljana Srbljanović se tog dana družila ispred Servantesa sa fanovima a ja sam par metara dalje svoj mail i broj telefona ostavila na jednom narandžastom papiriću. Sela sam ispred kamere koja je snimala prolaznike i rekla zašto sam ja važna. Te godine nisam mogla da glasam ali sam znala da je važno i zašto je važno.

I dalje mislim da je to jedna od najlepših Inicijativinih kampanja zbog koje se i dalje naježim ako kojim slučajem završim na tim klipovima gde vidim svoje prijatelje – Jasminu, Darka, Aleks, Đurđu, Željka

Tada ih nisam poznavala ali sam odlučila da želim da ih poznajem. U Inicijativu su me pozvali na neki trening, za neke Dane Sarajeva. Otišla sam u tu predivnu kancelariju u Kondinoj ulici. Milica i Ruža. Priča o opsadi Sarajeva.

Otrčala sam kući besno ispitujući mamu zašto mi nikada ništa nije rekla. Kako je mogla da krije od mene, kako je nije sramota? Mnogo veća sramota je bila što ona ništa nije znala. Tokom devedesetih, ona je mučila svoje brige. Kao i većina Srbije. Oprostila sam joj. Jednom sam pokušala to da objasnim našoj starijoj koleginici Tamari Kaliterni ali ona nije imala sluha za moju majku. Rekla je da je njeno neznanje o tome šta se dešavalo 300 kilometara od Beograda njena odgovornost i njena sramota. Ako su znale Žene u Crnom i organizovale proteste, kako moja mama nije znala?! Iako sam se prepirala sa njom, branivši mamu, deo mene je verovao u to što je govorila. Da, kako je mogla da ne zna? To je poslednji put da sam razgovarala sa Tamarom. Umrla je pre 2 godine radeći posao koji voli svim svojim aktivističkim duhom.

Dva dana posle sastanka u Inicijativi sam se vratila u Kondinu, pokucala na vrata i rekla Milici: “Ja sam bila ozbiljna kada sam rekla da me zovete za ove Dane Sarajeva. Nemojte ni slučajno da me zaboravite.”

Pošto su Dani Sarajeva bili “just around the corner” za samo par sati mi je stigao mail sa pozivom na sastanak za organizaciju Dana Sarajeva. Moj zadatak je bio ozbiljan. Sačekala sam grupu na Slaviji i čitala njihova imena pokušavajući da ih organizujem i odvedem u hostele. Nikada neću zaboraviti smeh svojih prijatelja iz Bosne kada sam pročitala SEMSUDIN umesto Šemsudin. Nije bilo ovih kvačica a ja se nikada ranije nisam susrela sa tim imenom. Kao ni sa Nedimom, Almom, Melisom, Eminom… Teže je bilo zapamtiti sva ta imena nego izdržati naredna dva dana na nogama, najviše u prostorijama CZKD-a.

Od te 2008. godine svake godine, do samih kraja Dana Sarajeva sam učestvovala na njima kao organizatorka, u različitim formatima. Jedne godine sam i bila i koordinatorka istih. Nikada nisam bila ponosnija. Moji, naši Dani Sarajeva. Svi ti ljudi. Sarajevo.

1455950_714383128604242_1883563866_n

Malo ko zna i da sam 2012. godine dobila posao u jednoj drugoj organizaciji. Na taj poziv da radim, rekla sam Ivanu: pokušaću da radim nešto što nije Inicijativa. Pokušaću da radim posao, za pare.

To je bio loš pokušaj koji se završio nakon četiri meseca. Tada sam pobegla nazad u Inicijativino naručje, a svoje stvari iz “zelene kancelarije” spakovala tačno tri dana pre nego što bi trebalo da proslavim svoju 3. godišnjicu rada.

Posao na kom sam trenutno je super. Ekipa je super. Svaki dan srećna odlazim tamo iako ostajem ponekad duže nego što sam ostajala u Inicijativi. We do the work. Sa svojih 25 koliko ću napuniti za nedelju dana, ovo je pravo mesto na kom treba da budem. I na kom mi je lepo.

Moj novi posao je kao brak. Sa kompromisima, podeljenim ulogama, uzbudljiv – ali u svojim granicama. Nema ludila. Nema povređenih osećanja kada ti kolega napiše neprijatan mail. Nema suza. Ni tužnih ni radosnica. Lep, fin, posao. Koji volim.

Inicijativa je sa druge strane bila prva i najveća ljubav. Ludilo koje je donelo najviše najlepših stvari i ljudi u moj život. Onog trenutka kada sam prepoznala da Inicijativi ne dajem svojih 150 posto, kada me nije činila srećnom kao pre dve godine, tada sam odlučila da odem.

Prave ljubavi zaslužuju samo najbolje.

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s