Matematika

Standard

​Voleli smo se jedan i po ugovor mobilnog operatera. Voleli smo se 4 telefonska broja. I 4 selidbe. Voleli smo se 2 automobila i jedno hapšenje. Jednu svadbu. Jedno suđenje, jedno ročište i jednu presudu. Voleli smo se dve kampanje. Voleli smo se 13 koncerata. Isto toliko utakmica. Voleli smo se 8 serija i 17 sezona. Voleli smo se 29 šišanja. Voleli smo se 3867 kafa.

Voleli smo se tačno 1241 dan. Možda smo se voleli i kraće, možda i duže, ali smo toliko trajali.

Moja prva trka.

Standard

Ili: Kako sam istrčala prvih 10 kilometara nakon manje od dva meseca neredovnih priprema.

Visoka sam metar i 76 cm i imam 75 kila. Kada trčim, osećam svako kilo preko – salo na stomaku, na rukama kako se trese, na butinama. Najgore mi je na kolenima koja se bore da iznesu svu tu kilažu.

Trčanje je za mene bilo ravno praistorijskom maltretiranju robova. Kada bih potrčala, bolela su me pluća, gubila sam vazduh, bolelo me je ono sa strane ispod rebara. Ma, možda me samo kosa nije bolela. Sto metara bih istrčala i umrla.

Pre tri godine sam istrčala prvu trku zadvoljstva u Beogradu, onu od 5km, nakon četiri meseca intenzivnih treninga. Istrčala sam bez stajanja i bila baš ponosna na sebe. Bilo mi je potrebno 45 minuta, što sam ja videla kao veliku pobedu, dok su mi se drugi ljudi smejali. Od tada sam tri puta posetila teretanu bacakajući se po onim spravama i otišla kući.

A sve to vreme, pratila sam trkačke klubove po Beogradu. BRC-ove, NRC-ove, Running Projecte, školice koje se plaćaju i one koje se ne plaćaju. Sve sam znala – ko je gde, ko je ko i šta je i kad sledeći trening. A ipak se ni na jednom nisam pojavila. Trčkarala sam sama i 3-4 kilometara je bio moj maksimum.

A onda me je Lidija, sredinom jula, iscimala da krenem sa njom. Njena ekipa BURT (Belgrade Urban Running Team) počinje novu NRC (Nike Running Club) sezonu. “Nova sezona, biće svi početnici, ne brini.” Od tog 19. jula i nekih bednjikavih 3 kilometara do 4. septembra i WE RUN BELGRADE trke, ja sam propuštala treninge samo kada nisam bila u Beogradu.

1.PNG

Prvi NRC trening

Svaki put kada bih otišla pomislila bih kako je zadatak koji je tog dana stavljen pred mene mission impossible. Tako je bilo za prva 4 kilometara, prvih 6, prvih 8. I svaki put sam istrčala. Bez stajanja. Nema tu neke velike logike. Tvoje telo može više nego što misliš – samo treba neko da ti to kaže.

To su u ovom slučaju pejseri. Slatki momci i devojke koji inače mogu da istrče mnogo više od tebe, a ipak trče sa tobom, vuku te, dodaju ti vode kada zapne. Znaš da nećeš ostati sam, jer su tu oni.

Ipak, nisu oni ti koji trče. Sa njima je lakše, ali je na tebi da istrčiš tu dužinu. A u toj borbi, tvoj najveći prijatelj nije ni loša oprema, ni telo koje nije u formi, ni loša plejlista na telefonu, nego tvoj mozak. Prokleti đavolak koji govori: “Ne možeš ovo, loše ti je. Odustani. To je to. Koji će ti ovo kurac?”

Na trci od 10 kilometara u Beogradu, sa njim sam imala najviše posla. Prvo, trka je, za razliku od treninga 100 puta paklenija – ne samo zbog vrućine, koje nema tokom noći kada mi trčimo, nego i zbog mase ljudi. Sa tobom je još sedam hiljada ljudi sa kojima se mimoilaziš na početku, a koji te posle pretiču.

E to preticanje od petog kilometara je najveći mindfuck. Osećaš se kao da si totalno fejlovao, nasuprot aplikacije koja ti govori da ti je pejs (ta čudna reč koja predstavlja neku brojku koju treba da održavaš) okej.

Od petog kilometara do kraja sam na svakom koraku mislila da ću da se ispovraćam, userem (pardon my french!) ili sam da se okrenem i u suzama odem kući. Svog pejsera sam izgubila, sledeći je bio predaleko da bih ga čekala. Bila sam sama i apsolutno očajna. Muzika koju sam spremila za ove situacije me je izdala. Tačnije telefon koji se natopio od znoja iz moje ruke (ne, nemam torbicu za telefon). Više nije bilo ničega što bi mglo da ućutka moj mozak.

Onda su bilbordi kojima je Nike izlepio ceo grad počeli da rade. Da, znam da zvuči lame, ali meni su pomogli. Najviše onaj: ako sad prekineš, nikad nećeš postati trkač. Ili tako nešto.

3.PNG

photo by: @hrubica

Sve vreme mi je nešto mirisalo na rukolu. Setila sam se da mi je jednom neko rekao da ako osećaš ukus tosta u ustima, da se sprema moždani udar. Pomislila sam da li je možda moj pred-moždani-udar-ukus-tosta sa rukolom i da ću da umrem.

Sve je ukazivalo na to. A onda sam prošla cilj. Telo je bilo u šoku a i glava. Vreme za koje sam istrčala nije bilo važno (67 minuta!), bilo je važno da sam završila i da sam živa.

Kada sam se spremala za trku, drug mi je rekao kako je nevžno koliko brzo trčim – neću biti ni prva ni poslednja. Ali ovde se ne radi o tome da se takmičiš sa ostalim ljudima, nego sa samim sobom. Sa svojom glavom, sa svojim rekordima. Da svaki put budeš bolji nego što jesi. Da svaki put, pogotovo onda kada ti nije ni do čega, ipak navučeš patike i izađeš na trčanje. I da ne odustaneš.

Special tnx to: BURT / NRC & Lidija Radulović

 

 

 

 

 

Prva ljubav zaborava nema

Standard

Veza koju sam okončala pre mesec dana bila je najduža u mom životu. Nekada smo se voleli više, nekada manje, nekada me nije bilo, ali sam joj se stalno vraćala. Poslednje tri godine se nismo odvajali. A onda sam odlučila da odem.

Iako većina ljudi koja me poznaje, zna našu istoriju, nikada nisam napisala kako je sve to počelo i kako je izgledalo. U Inicijativu sam došla sa svojih 17 godina. Tražeći LDP štand, čija sam sveža aktivistkinja bila te 2008. godine, naletela sam na nešto slično, samo alternativnije.

Biljana Srbljanović se tog dana družila ispred Servantesa sa fanovima a ja sam par metara dalje svoj mail i broj telefona ostavila na jednom narandžastom papiriću. Sela sam ispred kamere koja je snimala prolaznike i rekla zašto sam ja važna. Te godine nisam mogla da glasam ali sam znala da je važno i zašto je važno.

I dalje mislim da je to jedna od najlepših Inicijativinih kampanja zbog koje se i dalje naježim ako kojim slučajem završim na tim klipovima gde vidim svoje prijatelje – Jasminu, Darka, Aleks, Đurđu, Željka

Tada ih nisam poznavala ali sam odlučila da želim da ih poznajem. U Inicijativu su me pozvali na neki trening, za neke Dane Sarajeva. Otišla sam u tu predivnu kancelariju u Kondinoj ulici. Milica i Ruža. Priča o opsadi Sarajeva.

Otrčala sam kući besno ispitujući mamu zašto mi nikada ništa nije rekla. Kako je mogla da krije od mene, kako je nije sramota? Mnogo veća sramota je bila što ona ništa nije znala. Tokom devedesetih, ona je mučila svoje brige. Kao i većina Srbije. Oprostila sam joj. Jednom sam pokušala to da objasnim našoj starijoj koleginici Tamari Kaliterni ali ona nije imala sluha za moju majku. Rekla je da je njeno neznanje o tome šta se dešavalo 300 kilometara od Beograda njena odgovornost i njena sramota. Ako su znale Žene u Crnom i organizovale proteste, kako moja mama nije znala?! Iako sam se prepirala sa njom, branivši mamu, deo mene je verovao u to što je govorila. Da, kako je mogla da ne zna? To je poslednji put da sam razgovarala sa Tamarom. Umrla je pre 2 godine radeći posao koji voli svim svojim aktivističkim duhom.

Dva dana posle sastanka u Inicijativi sam se vratila u Kondinu, pokucala na vrata i rekla Milici: “Ja sam bila ozbiljna kada sam rekla da me zovete za ove Dane Sarajeva. Nemojte ni slučajno da me zaboravite.”

Pošto su Dani Sarajeva bili “just around the corner” za samo par sati mi je stigao mail sa pozivom na sastanak za organizaciju Dana Sarajeva. Moj zadatak je bio ozbiljan. Sačekala sam grupu na Slaviji i čitala njihova imena pokušavajući da ih organizujem i odvedem u hostele. Nikada neću zaboraviti smeh svojih prijatelja iz Bosne kada sam pročitala SEMSUDIN umesto Šemsudin. Nije bilo ovih kvačica a ja se nikada ranije nisam susrela sa tim imenom. Kao ni sa Nedimom, Almom, Melisom, Eminom… Teže je bilo zapamtiti sva ta imena nego izdržati naredna dva dana na nogama, najviše u prostorijama CZKD-a.

Od te 2008. godine svake godine, do samih kraja Dana Sarajeva sam učestvovala na njima kao organizatorka, u različitim formatima. Jedne godine sam i bila i koordinatorka istih. Nikada nisam bila ponosnija. Moji, naši Dani Sarajeva. Svi ti ljudi. Sarajevo.

1455950_714383128604242_1883563866_n

Malo ko zna i da sam 2012. godine dobila posao u jednoj drugoj organizaciji. Na taj poziv da radim, rekla sam Ivanu: pokušaću da radim nešto što nije Inicijativa. Pokušaću da radim posao, za pare.

To je bio loš pokušaj koji se završio nakon četiri meseca. Tada sam pobegla nazad u Inicijativino naručje, a svoje stvari iz “zelene kancelarije” spakovala tačno tri dana pre nego što bi trebalo da proslavim svoju 3. godišnjicu rada.

Posao na kom sam trenutno je super. Ekipa je super. Svaki dan srećna odlazim tamo iako ostajem ponekad duže nego što sam ostajala u Inicijativi. We do the work. Sa svojih 25 koliko ću napuniti za nedelju dana, ovo je pravo mesto na kom treba da budem. I na kom mi je lepo.

Moj novi posao je kao brak. Sa kompromisima, podeljenim ulogama, uzbudljiv – ali u svojim granicama. Nema ludila. Nema povređenih osećanja kada ti kolega napiše neprijatan mail. Nema suza. Ni tužnih ni radosnica. Lep, fin, posao. Koji volim.

Inicijativa je sa druge strane bila prva i najveća ljubav. Ludilo koje je donelo najviše najlepših stvari i ljudi u moj život. Onog trenutka kada sam prepoznala da Inicijativi ne dajem svojih 150 posto, kada me nije činila srećnom kao pre dve godine, tada sam odlučila da odem.

Prave ljubavi zaslužuju samo najbolje.

 

 

 

 

 

 

Zašto medije u Srbiji zabole za to što 20 mladih ide u Tuzlu na komemoraciju?

Standard

18101932666_9a1d16a5a9_k Ne znam. Zapravo, nikako mi nije jasno kako nijedan medij u Srbiji nije preneo to da smo tokom sedam dana bili na ulicama Beograda, Niša, Novog Pazara i Novog Sada, razgovarajući sa građanima o tome da se upišu u Knjigu žalosti koju smo na kraju odneli u Tuzlu.

Nije mi jasno ni to kako neko na „Dobar dan, da li biste se upisali u Knjigu žalosti za Tuzlu kada je poginula 71 osoba od granate bačene u centar grada?“ kaže: „Mrš pizda ti materina.“ Ili „A jesu poginuli naši ili muslimani?“

Prvo mi nije bilo jasno šta će nam dve marice i jedno pet pandura u civilu (to je samo broj onih koje sam ja prepoznala) oko nas na svim akcijama. A onda, kada je desetak momaka prišlo i pocepalo Knjigu žalosti (I REPEAT: POCEPALO KNJIGU ŽALOSTI) onda mi je bilo jasno šta policija tu radi. Čuva nas. Jer nismo sigurni u Srbiji. Jer smo za njih mi izdajnici, srbomrsci, autošovinisti (ne šalim se, ekipa ispred FPN-a nas je pozvala na tribinu koja se zove „Zašto mrzimo sebe? – O srbofobiji i autofašizmu“).

Onda je Jasmina pitala jednog tipa koji je dobacivao nakon napada na Knjigu „hajde da pričamo o Medačkom džepu“ – nije znao za taj ratni zločin, niti da su tamo ubijeni „naši“. Ali važno je da smo mi izdajnici i srbomrsci.

Posle 7 dana emotivnog iscrpljivanja na ulicama po Srbiji smo otišli u Tuzlu. Sa porukom „Premladi da se sećamo, odlučni da nikada ne zaboravimo“. Ljudi su nam prilazili i zahvaljivali se. Roditelji dece koja su ubijena tog 25. maja ’95. Na Dan mladosti.

Nazvali su nas herojima u Tuzli. Slali nam poruke na Fejsu i ostavljali poruke na sekretarici. Mnogo nam se zahvaljuju. Mene je lično sramota zbog toga što nas nazivaju herojima. Ne mislim da je bilo šta što radimo herojski. Mislim da je normalno. Da pričamo o tome što se desilo. Ja lično ne osećam odgovornost za zločine počinjene tokom devedesetih – ali mislim da je jako važno kako ćemo se prema tome odnositi.

Ali to ne zanima medije u Srbiji. Ne znam zašto. Verovatno zato što je normalno. Zato što pokazujemo empatiju i zato što nam je neko zahvalan zbog naše empatije. Uvek je loša vest – vest. I uvek izgleda da je nacionalista i ludaka više. Ali nije ih više. Samo im se daje više prostora. I vreme je da se to promeni.

U lice cenzuri

Standard

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava. 

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

 

Blogovi i stranice:

 

2389

Akuzativ

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović – Piskaralo

Anita Mitić

Biljana – Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Constrictoria Boa

cult – B92 blog

DJ Ivica

Dokona popadija

Đorđe Bojović

Edis Đerlek

FCBK

Just Bloggin’

Kontrapress

Luka Božović

Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Milica Čalija – blog

Milja Lukić

Miloš Sečujski – B92 blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas – blog

Novi Sad 2020

Novosadsko ubrojčavanje

Ostavite Teslu na miru

Panonska ludost

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pećko pivo

Prešlicavanje

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sara Radojković

Savesna

Sistem i lom

Staša Koprivica – 100 lisica

Vazda nešto

VladanBa’s Blog

Vladan Slavković – Kraljevo online

Veličković::Blog

Velimir Mladenović – B92 blog

Žene sa Interneta

 

Građanke i građani:

 

Nikola Adžić

Stefan Aleksić

Ana Belotti

Ljiljana Bukvić

Bojan Cvejić

Robert Čoban

Snežana Čongradin

Vesna Đukanović

Ratko Femić

Višnja Filipović

Jovana Gligorijević

Jelena Jovanović

Aleksandar Kokotović

Lav Kozakijević

Sofija Mandić

Radmilo Marković

Vladimir Marović

Maja Mićić

Lazar Milovanović

Peđa Mitrović

Sandra Popović

Tatjana Radunović

Aleksandra Sokolović

Zorica Šćepanović

Stefan Šparavalo

Katarina Tadić

Nikola Tomić

Đorđe Trikoš

Maja Vasić Nikolić

Marko Vidojković

Ivan Vlajić

Maja Vrtarić

Sanja Zrnić

Susret.

Standard

Koliko često razmišljaš o meni? Jer ja o tebi razmišljam svaki dan. A i dalje ne znam šta ću ti reći ako se sretnemo. Zamišljam kako bih možda samo prošla pored tebe, jer ti dovoljno dugo ne zaslužuješ ništa više od prezira i mržnje. Ili bih te samo pogledala i ostavila ti da protumačiš šta sve imam da ti kažem. Da makar jednom iskreno shvatiš šta si uradio. Da si me povredio, da me možda nikada nisi ni voleo, da si me ostavio. I to više puta.

Ali ja bih ti pisala, zvala te i vraćala ti se. Iako na moja pisma nikada nisi odgovarao, a sigurna sam da su ti stigla i da si ih pročitao, možda čak i nekoliko puta, jer i posle ovoliko godina ih držiš na istom mestu. Videla sam ih kada sam spremala kuću, onda dok smo živeli zajedno. Kad sam ja živela kod tebe. Istina je da sam ja inicirala zajednički život i da sam ja od istog odustala. Ali moraš da znaš da si me ti oterao, jer me takvu kakva sam, nikada nisi želeo kod sebe. Ni prvi, ni drugi put. Nikada me nisi želeo ovakvu.

Najviše me boli to što su ti neke druge uvek bile važnije. Njima si više verovao, više si ih čuvao, kada su odlazile, za njima si uvek više patio. Za njima si patio. I one su uvek zauzimale prvo mesto, moje mesto.

U našem odnosu, uvek si bio samo nemi posmatrač. Odnos je nešto što postoji između dve osobe i ne opstaje ako u njemu samo jedna osoba učestvuje. Kada je samo jednoj osobi stalo.

Koliko sam samo ljuta kada se setim svih rođendana koje sam provela bez tebe. Kako sam te čekala da se pojaviš ili makar da zoveš. A poslednje dve godine od tebe pred kraj dana stiže poruka: “Draga Mašo, puno sreće, zdravlja, ljubavi.” Zadrži malo dostojanstva i nemoj ni da mi pišeš, jer me te tvoje šablonske poruke bole više nego onda kada mi nisi čestitao rođendane.

Kada me u svakodnevnom životu koji pokušavam da napravim što normalnijim, neka, ničim izazvana uspomena na tebe učini nepodnošljivom za ljude koji me vole, želim samo da te nema. Da nikada nisi postojao, da se nikad nismo upoznali. Poslednji put sam htela da ti razbijem prozor. Na kući ili kolima, svejedno je.

Ali kada mi se i na sekund učini da mi ideš u susret, prestanem da dišem a osećaj da mogu da nastavim da koračam mi se vrati tek onda kada shvatim da to nisi ti.

Zato znam da ti nikada ništa od ovoga neću reći niti uraditi, jer ti si uvek bio i bićeš moj otac.

Nekome je država majka, a nekome maćeha

Standard

Već mesec dana u Svetogorskoj 45, u stanu broj 5, pored mame, Dostane i mene diše i jedno čupavo stvorenje. Odluka da uzmemo psa doneta je konsenzusom, nije bilo pritisaka sa strane, nije bilo kampanja koje su udarale na emocije i manje ili više svesni promena koje će uslediti, Beka je postala deo porodice. Imati psa za kućnog ljubimca nije isto kao imati ribicu. On zahteva mnogo truda, posvećenosti, strpljenja. Najveći problem je naučiti ga da ne grize najnovije patike i da ne piški i kaki po kući. Nagrada za dobro obavljen posao je važna, ali je kazna za štetu koja je napravljena neophodna. I ovaj sistem za sada sjajno funkcioniše.

Zato mi je malo nejasno, zašto ovaj dobar sistem naša država ne primenjuje? Zašto je za paljenje Bajrakli džamije, nakon devet godina, osuđen niko? Kako je moguće da Kimi, isti onaj koji nije osuđen za paljenje džamije, ušao na fudbalski teren nakon utakmice, izvršio delo za koje je predviđena novčana kazna i obavezno izricanje zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama, a već sutradan, rame uz rame sa igračem na koga je nasrnuo, sedeo na konferenciji za medije organizovanom od strane kluba?! Jasno vam je, adekvatna kazna nikada nije usledila.

kimi

I dalje ne razumem kako se država Srbija pred svojim građanima oprala za onih milion dolara koje je dala za Miladina Kovačevića – da, da, mislim na onog krupnog momka koji je svog vršnjaka oterao u komu, a nekoliko dana kasnije na poziv onih koji danas obavljaju najviše državne funkcije, bio gost u Narodnoj skupštini. Kada država Srbija oslobodi estradne ličnosti koje su na televiziji sa nacionalnom frevencijom izgovarale uvrede na račun druge verske zajednice; kada dozvoli da suđenje traje godinama dok te iste osobe ponovo izvršavaju delo za koje su optuženi, ona otežava posao svima nama koji pokušavamo klincima da objasnimo zašto je loše ismejavati druga iz odeljenja jer mu je koža malo tamnija od tvoje.

zabranjeni-na-pinku-milos-bojanic-vredanje-jevreja-maja-nikolic-1328585176-73484

Ovaj dobro poznat model gde bad guys nikada ne odgovaraju za počinjena dela se uspešno primenjuje na svim nivoima – od neplaćanja računa za struju (jer će ti u nekom trenutku pola duga biti otpisano) do ubistava. Sećate se, još uvek ne znamo ništa o političkoj pozadini ubistva prvog demokratski izabranog premijera kao i ubistava novinara? Država posebno uživa u tome da od žrtava pravi još veće žrtve, dok nasilnike ostavlja da divljaju na slobodi.

Bilo da su u pitanju žene koje trpe nasilje u porodici koje iz svog doma bivaju izmeštene u sigurne kuće ili Brankica Stanković koja godinama živi sa policijskom pratnjom ili potencijalni učesnici Parade ponosa koju zabranjuju iz godine u godinu.

Pre neki dan je stigla bezbednosna procena za Paradu ponosa 2011. Spisak informacija kojima je država raspolagala staju na četiri strane. Dok čitam, već mi je frka od sledećeg Prajda, a onda mi opet nije jasno zašto smo mi zabranjeni? Zašto nas guraju u svoja četiri zida? Šta smo mi loše uradili? Ja nisam spremala nikakve kamenice i planirala razaranje grada.

Šta je loše uradila Brankica Stanković? Postavljala nezgodna pitanja? A žena koju muž mlati kod kuće? Da li je presolila ručak?

Naša država je trebalo dobro da razmisli pre nego što je se prijavila da o nama brine. Prema nama se ponaša kao prema usvojenom detetu koje ne voli, dok bezuslovnu ljubav čuva za svoje biološko ali ne tako poslušno dete. Za nevaljalu decu uvek ima izgovor i opravdanje i ne voli da ih kažnjava. Jer su ipak njena.

Ona nije sposobna da brine o svojim građanima, zato joj starateljstvo nad nama treba ukinuti.

Vodite računa šta zaokružujete 16. marta.