Prva ljubav zaborava nema

Standard

Veza koju sam okončala pre mesec dana bila je najduža u mom životu. Nekada smo se voleli više, nekada manje, nekada me nije bilo, ali sam joj se stalno vraćala. Poslednje tri godine se nismo odvajali. A onda sam odlučila da odem.

Iako većina ljudi koja me poznaje, zna našu istoriju, nikada nisam napisala kako je sve to počelo i kako je izgledalo. U Inicijativu sam došla sa svojih 17 godina. Tražeći LDP štand, čija sam sveža aktivistkinja bila te 2008. godine, naletela sam na nešto slično, samo alternativnije.

Biljana Srbljanović se tog dana družila ispred Servantesa sa fanovima a ja sam par metara dalje svoj mail i broj telefona ostavila na jednom narandžastom papiriću. Sela sam ispred kamere koja je snimala prolaznike i rekla zašto sam ja važna. Te godine nisam mogla da glasam ali sam znala da je važno i zašto je važno.

I dalje mislim da je to jedna od najlepših Inicijativinih kampanja zbog koje se i dalje naježim ako kojim slučajem završim na tim klipovima gde vidim svoje prijatelje – Jasminu, Darka, Aleks, Đurđu, Željka

Tada ih nisam poznavala ali sam odlučila da želim da ih poznajem. U Inicijativu su me pozvali na neki trening, za neke Dane Sarajeva. Otišla sam u tu predivnu kancelariju u Kondinoj ulici. Milica i Ruža. Priča o opsadi Sarajeva.

Otrčala sam kući besno ispitujući mamu zašto mi nikada ništa nije rekla. Kako je mogla da krije od mene, kako je nije sramota? Mnogo veća sramota je bila što ona ništa nije znala. Tokom devedesetih, ona je mučila svoje brige. Kao i većina Srbije. Oprostila sam joj. Jednom sam pokušala to da objasnim našoj starijoj koleginici Tamari Kaliterni ali ona nije imala sluha za moju majku. Rekla je da je njeno neznanje o tome šta se dešavalo 300 kilometara od Beograda njena odgovornost i njena sramota. Ako su znale Žene u Crnom i organizovale proteste, kako moja mama nije znala?! Iako sam se prepirala sa njom, branivši mamu, deo mene je verovao u to što je govorila. Da, kako je mogla da ne zna? To je poslednji put da sam razgovarala sa Tamarom. Umrla je pre 2 godine radeći posao koji voli svim svojim aktivističkim duhom.

Dva dana posle sastanka u Inicijativi sam se vratila u Kondinu, pokucala na vrata i rekla Milici: “Ja sam bila ozbiljna kada sam rekla da me zovete za ove Dane Sarajeva. Nemojte ni slučajno da me zaboravite.”

Pošto su Dani Sarajeva bili “just around the corner” za samo par sati mi je stigao mail sa pozivom na sastanak za organizaciju Dana Sarajeva. Moj zadatak je bio ozbiljan. Sačekala sam grupu na Slaviji i čitala njihova imena pokušavajući da ih organizujem i odvedem u hostele. Nikada neću zaboraviti smeh svojih prijatelja iz Bosne kada sam pročitala SEMSUDIN umesto Šemsudin. Nije bilo ovih kvačica a ja se nikada ranije nisam susrela sa tim imenom. Kao ni sa Nedimom, Almom, Melisom, Eminom… Teže je bilo zapamtiti sva ta imena nego izdržati naredna dva dana na nogama, najviše u prostorijama CZKD-a.

Od te 2008. godine svake godine, do samih kraja Dana Sarajeva sam učestvovala na njima kao organizatorka, u različitim formatima. Jedne godine sam i bila i koordinatorka istih. Nikada nisam bila ponosnija. Moji, naši Dani Sarajeva. Svi ti ljudi. Sarajevo.

1455950_714383128604242_1883563866_n

Malo ko zna i da sam 2012. godine dobila posao u jednoj drugoj organizaciji. Na taj poziv da radim, rekla sam Ivanu: pokušaću da radim nešto što nije Inicijativa. Pokušaću da radim posao, za pare.

To je bio loš pokušaj koji se završio nakon četiri meseca. Tada sam pobegla nazad u Inicijativino naručje, a svoje stvari iz “zelene kancelarije” spakovala tačno tri dana pre nego što bi trebalo da proslavim svoju 3. godišnjicu rada.

Posao na kom sam trenutno je super. Ekipa je super. Svaki dan srećna odlazim tamo iako ostajem ponekad duže nego što sam ostajala u Inicijativi. We do the work. Sa svojih 25 koliko ću napuniti za nedelju dana, ovo je pravo mesto na kom treba da budem. I na kom mi je lepo.

Moj novi posao je kao brak. Sa kompromisima, podeljenim ulogama, uzbudljiv – ali u svojim granicama. Nema ludila. Nema povređenih osećanja kada ti kolega napiše neprijatan mail. Nema suza. Ni tužnih ni radosnica. Lep, fin, posao. Koji volim.

Inicijativa je sa druge strane bila prva i najveća ljubav. Ludilo koje je donelo najviše najlepših stvari i ljudi u moj život. Onog trenutka kada sam prepoznala da Inicijativi ne dajem svojih 150 posto, kada me nije činila srećnom kao pre dve godine, tada sam odlučila da odem.

Prave ljubavi zaslužuju samo najbolje.

 

 

 

 

 

 

Zašto medije u Srbiji zabole za to što 20 mladih ide u Tuzlu na komemoraciju?

Standard

18101932666_9a1d16a5a9_k Ne znam. Zapravo, nikako mi nije jasno kako nijedan medij u Srbiji nije preneo to da smo tokom sedam dana bili na ulicama Beograda, Niša, Novog Pazara i Novog Sada, razgovarajući sa građanima o tome da se upišu u Knjigu žalosti koju smo na kraju odneli u Tuzlu.

Nije mi jasno ni to kako neko na „Dobar dan, da li biste se upisali u Knjigu žalosti za Tuzlu kada je poginula 71 osoba od granate bačene u centar grada?“ kaže: „Mrš pizda ti materina.“ Ili „A jesu poginuli naši ili muslimani?“

Prvo mi nije bilo jasno šta će nam dve marice i jedno pet pandura u civilu (to je samo broj onih koje sam ja prepoznala) oko nas na svim akcijama. A onda, kada je desetak momaka prišlo i pocepalo Knjigu žalosti (I REPEAT: POCEPALO KNJIGU ŽALOSTI) onda mi je bilo jasno šta policija tu radi. Čuva nas. Jer nismo sigurni u Srbiji. Jer smo za njih mi izdajnici, srbomrsci, autošovinisti (ne šalim se, ekipa ispred FPN-a nas je pozvala na tribinu koja se zove „Zašto mrzimo sebe? – O srbofobiji i autofašizmu“).

Onda je Jasmina pitala jednog tipa koji je dobacivao nakon napada na Knjigu „hajde da pričamo o Medačkom džepu“ – nije znao za taj ratni zločin, niti da su tamo ubijeni „naši“. Ali važno je da smo mi izdajnici i srbomrsci.

Posle 7 dana emotivnog iscrpljivanja na ulicama po Srbiji smo otišli u Tuzlu. Sa porukom „Premladi da se sećamo, odlučni da nikada ne zaboravimo“. Ljudi su nam prilazili i zahvaljivali se. Roditelji dece koja su ubijena tog 25. maja ’95. Na Dan mladosti.

Nazvali su nas herojima u Tuzli. Slali nam poruke na Fejsu i ostavljali poruke na sekretarici. Mnogo nam se zahvaljuju. Mene je lično sramota zbog toga što nas nazivaju herojima. Ne mislim da je bilo šta što radimo herojski. Mislim da je normalno. Da pričamo o tome što se desilo. Ja lično ne osećam odgovornost za zločine počinjene tokom devedesetih – ali mislim da je jako važno kako ćemo se prema tome odnositi.

Ali to ne zanima medije u Srbiji. Ne znam zašto. Verovatno zato što je normalno. Zato što pokazujemo empatiju i zato što nam je neko zahvalan zbog naše empatije. Uvek je loša vest – vest. I uvek izgleda da je nacionalista i ludaka više. Ali nije ih više. Samo im se daje više prostora. I vreme je da se to promeni.

U lice cenzuri

Standard

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava. 

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

 

Blogovi i stranice:

 

2389

Akuzativ

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović – Piskaralo

Anita Mitić

Biljana – Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Constrictoria Boa

cult – B92 blog

DJ Ivica

Dokona popadija

Đorđe Bojović

Edis Đerlek

FCBK

Just Bloggin’

Kontrapress

Luka Božović

Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Milica Čalija – blog

Milja Lukić

Miloš Sečujski – B92 blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas – blog

Novi Sad 2020

Novosadsko ubrojčavanje

Ostavite Teslu na miru

Panonska ludost

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pećko pivo

Prešlicavanje

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sara Radojković

Savesna

Sistem i lom

Staša Koprivica – 100 lisica

Vazda nešto

VladanBa’s Blog

Vladan Slavković – Kraljevo online

Veličković::Blog

Velimir Mladenović – B92 blog

Žene sa Interneta

 

Građanke i građani:

 

Nikola Adžić

Stefan Aleksić

Ana Belotti

Ljiljana Bukvić

Bojan Cvejić

Robert Čoban

Snežana Čongradin

Vesna Đukanović

Ratko Femić

Višnja Filipović

Jovana Gligorijević

Jelena Jovanović

Aleksandar Kokotović

Lav Kozakijević

Sofija Mandić

Radmilo Marković

Vladimir Marović

Maja Mićić

Lazar Milovanović

Peđa Mitrović

Sandra Popović

Tatjana Radunović

Aleksandra Sokolović

Zorica Šćepanović

Stefan Šparavalo

Katarina Tadić

Nikola Tomić

Đorđe Trikoš

Maja Vasić Nikolić

Marko Vidojković

Ivan Vlajić

Maja Vrtarić

Sanja Zrnić

Susret.

Standard

Koliko često razmišljaš o meni? Jer ja o tebi razmišljam svaki dan. A i dalje ne znam šta ću ti reći ako se sretnemo. Zamišljam kako bih možda samo prošla pored tebe, jer ti dovoljno dugo ne zaslužuješ ništa više od prezira i mržnje. Ili bih te samo pogledala i ostavila ti da protumačiš šta sve imam da ti kažem. Da makar jednom iskreno shvatiš šta si uradio. Da si me povredio, da me možda nikada nisi ni voleo, da si me ostavio. I to više puta.

Ali ja bih ti pisala, zvala te i vraćala ti se. Iako na moja pisma nikada nisi odgovarao, a sigurna sam da su ti stigla i da si ih pročitao, možda čak i nekoliko puta, jer i posle ovoliko godina ih držiš na istom mestu. Videla sam ih kada sam spremala kuću, onda dok smo živeli zajedno. Kad sam ja živela kod tebe. Istina je da sam ja inicirala zajednički život i da sam ja od istog odustala. Ali moraš da znaš da si me ti oterao, jer me takvu kakva sam, nikada nisi želeo kod sebe. Ni prvi, ni drugi put. Nikada me nisi želeo ovakvu.

Najviše me boli to što su ti neke druge uvek bile važnije. Njima si više verovao, više si ih čuvao, kada su odlazile, za njima si uvek više patio. Za njima si patio. I one su uvek zauzimale prvo mesto, moje mesto.

U našem odnosu, uvek si bio samo nemi posmatrač. Odnos je nešto što postoji između dve osobe i ne opstaje ako u njemu samo jedna osoba učestvuje. Kada je samo jednoj osobi stalo.

Koliko sam samo ljuta kada se setim svih rođendana koje sam provela bez tebe. Kako sam te čekala da se pojaviš ili makar da zoveš. A poslednje dve godine od tebe pred kraj dana stiže poruka: “Draga Mašo, puno sreće, zdravlja, ljubavi.” Zadrži malo dostojanstva i nemoj ni da mi pišeš, jer me te tvoje šablonske poruke bole više nego onda kada mi nisi čestitao rođendane.

Kada me u svakodnevnom životu koji pokušavam da napravim što normalnijim, neka, ničim izazvana uspomena na tebe učini nepodnošljivom za ljude koji me vole, želim samo da te nema. Da nikada nisi postojao, da se nikad nismo upoznali. Poslednji put sam htela da ti razbijem prozor. Na kući ili kolima, svejedno je.

Ali kada mi se i na sekund učini da mi ideš u susret, prestanem da dišem a osećaj da mogu da nastavim da koračam mi se vrati tek onda kada shvatim da to nisi ti.

Zato znam da ti nikada ništa od ovoga neću reći niti uraditi, jer ti si uvek bio i bićeš moj otac.

Nekome je država majka, a nekome maćeha

Standard

Već mesec dana u Svetogorskoj 45, u stanu broj 5, pored mame, Dostane i mene diše i jedno čupavo stvorenje. Odluka da uzmemo psa doneta je konsenzusom, nije bilo pritisaka sa strane, nije bilo kampanja koje su udarale na emocije i manje ili više svesni promena koje će uslediti, Beka je postala deo porodice. Imati psa za kućnog ljubimca nije isto kao imati ribicu. On zahteva mnogo truda, posvećenosti, strpljenja. Najveći problem je naučiti ga da ne grize najnovije patike i da ne piški i kaki po kući. Nagrada za dobro obavljen posao je važna, ali je kazna za štetu koja je napravljena neophodna. I ovaj sistem za sada sjajno funkcioniše.

Zato mi je malo nejasno, zašto ovaj dobar sistem naša država ne primenjuje? Zašto je za paljenje Bajrakli džamije, nakon devet godina, osuđen niko? Kako je moguće da Kimi, isti onaj koji nije osuđen za paljenje džamije, ušao na fudbalski teren nakon utakmice, izvršio delo za koje je predviđena novčana kazna i obavezno izricanje zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama, a već sutradan, rame uz rame sa igračem na koga je nasrnuo, sedeo na konferenciji za medije organizovanom od strane kluba?! Jasno vam je, adekvatna kazna nikada nije usledila.

kimi

I dalje ne razumem kako se država Srbija pred svojim građanima oprala za onih milion dolara koje je dala za Miladina Kovačevića – da, da, mislim na onog krupnog momka koji je svog vršnjaka oterao u komu, a nekoliko dana kasnije na poziv onih koji danas obavljaju najviše državne funkcije, bio gost u Narodnoj skupštini. Kada država Srbija oslobodi estradne ličnosti koje su na televiziji sa nacionalnom frevencijom izgovarale uvrede na račun druge verske zajednice; kada dozvoli da suđenje traje godinama dok te iste osobe ponovo izvršavaju delo za koje su optuženi, ona otežava posao svima nama koji pokušavamo klincima da objasnimo zašto je loše ismejavati druga iz odeljenja jer mu je koža malo tamnija od tvoje.

zabranjeni-na-pinku-milos-bojanic-vredanje-jevreja-maja-nikolic-1328585176-73484

Ovaj dobro poznat model gde bad guys nikada ne odgovaraju za počinjena dela se uspešno primenjuje na svim nivoima – od neplaćanja računa za struju (jer će ti u nekom trenutku pola duga biti otpisano) do ubistava. Sećate se, još uvek ne znamo ništa o političkoj pozadini ubistva prvog demokratski izabranog premijera kao i ubistava novinara? Država posebno uživa u tome da od žrtava pravi još veće žrtve, dok nasilnike ostavlja da divljaju na slobodi.

Bilo da su u pitanju žene koje trpe nasilje u porodici koje iz svog doma bivaju izmeštene u sigurne kuće ili Brankica Stanković koja godinama živi sa policijskom pratnjom ili potencijalni učesnici Parade ponosa koju zabranjuju iz godine u godinu.

Pre neki dan je stigla bezbednosna procena za Paradu ponosa 2011. Spisak informacija kojima je država raspolagala staju na četiri strane. Dok čitam, već mi je frka od sledećeg Prajda, a onda mi opet nije jasno zašto smo mi zabranjeni? Zašto nas guraju u svoja četiri zida? Šta smo mi loše uradili? Ja nisam spremala nikakve kamenice i planirala razaranje grada.

Šta je loše uradila Brankica Stanković? Postavljala nezgodna pitanja? A žena koju muž mlati kod kuće? Da li je presolila ručak?

Naša država je trebalo dobro da razmisli pre nego što je se prijavila da o nama brine. Prema nama se ponaša kao prema usvojenom detetu koje ne voli, dok bezuslovnu ljubav čuva za svoje biološko ali ne tako poslušno dete. Za nevaljalu decu uvek ima izgovor i opravdanje i ne voli da ih kažnjava. Jer su ipak njena.

Ona nije sposobna da brine o svojim građanima, zato joj starateljstvo nad nama treba ukinuti.

Vodite računa šta zaokružujete 16. marta.

Ponoćni Prajd 2013. (Behind the scene)

Standard

Taman što smo u kombi spakovali vodu, transparente i sve đakonije koje će nam sutradan biti neophodne, dok okruženi sa preko pet hiljada policajaca i duplo više huligana budemo šetali tih 970 koraka, portali su počeli da objavljuju nezvanične informacije da je Prajd ponovo zabranjen.

voda

Niko od nas dvadesetak koliko nas je bilo u kancelariji nije verovao da je to istina. Mislili smo da je to neka fora, da se ovi ludaci povuku sa ulice… Nismo verovali sve dok se u drugom dnevniku RTS-a nije ukazao premijer Dačić objašnjavajući da je Prajd zabranjen ponovo iz bezbednosnih razloga.

I pored nekog prirodnog olakšanja jer Prajda neće biti, zbog svog straha koji sam osećala svih tih mesec dana, osećala sam se kao da je neko prosuo vreću govana na mene. Svi smo bili sluđeni i jedna, do tada euforična ekipa, samo je zaćutala.

Gledamo Dačića na RTS

Gledamo Dačića na RTS

Tokom tog dana u Medija centru sam delila akreditacije novinarima i na pitanje “Da li će Prajda biti?” i “A je li postoji plan B ako ga otkažu?” samouvereno sam odovarala: vidimo se sutra u 10! Nemojte da kasnite! Inače, zanimljivo je to da se uvek u javnosti govori da je Prajd otkazan, a on je zapravo zabranjen. I to treći put po redu.

Ta samouverenost je bila dobro utemeljena u fidbeku koji smo stalno dobijali od policije i ostalih službi koje su planirale obezbeđenje Prajda. Naš tim se sastajao sa njima i stalno su pokazivali spremnost, objašnjavali sve bezbednosne procedure i do poslednjeg dana smo sa njima bili na stalnoj vezi.

Našem Marku koji je prethodnih godinu dana skupljao papirologiju potrebnu za prijavljivanje Prajda čak nisu ni javili dok se Dačić nije ukazao na TV-u. Počeli su da zvone telefoni a Ivan, Boban i ja smo pokušali da budemo konstruktivni. Zaključali smo se u jednu prostoriju i počeli da smišljamo plan B.

Posle pola sata smo izašli sa nekim super-kul planom i izneli ga našoj smorenoj ekipi. Svi su odreagvali “Okej, važi.. Štagod.” osim Maje. Maja je direktorka organizacije u kojoj radim i iako mlada ona je jedna, što bi Ivan rekao: tačna osoba.

Maja je i dalje bila u šoku, gledala u prazno, češala se kao ludak (što uvek radi kada je nervozna) a onda počela da priča: “Neću više! Neću majke mi! Pa šta više treba da uradimo? Godinu dana! Godinu dana nas zavlače! Šta još treba da uradimo? Je li i ***** da im popušimo? Jer ako treba, ajde! Ne mogu bre, neću! Evo ima da uzmem ovu gej zastavu da se vežem ispred Vlade i da čekam! Pa samo neka me hapse! Treću godinu za redom!” Svašta je tu Maja govorila i ovo nije baš autentično, jer ono što je ona izgovorila je bilo mnogo motivišuće, čim smo mi te večeri šetali od Vlade do Doma Narodne skupštine.

Da smo u nekom filmu na tu scenu bi usledio aplauz. Ipak, ja sam rekla: Pa dobro, je li idemo ispred Vlade? Svi su se složili i ostalo je samo da to organizujemo tako da što više ljudi, policije i medija dođe tako da to ne čuju nacoši a da nas uz to policija ne spreči pre nego stignemo do Vlade.

Pošto su svi skupovi bili zabranjeni za sutrašnji dan, mi smo se dogovorili da ljudima kažemo da se okupljamo u 23h i da ćemo do ponoći sve završiti. Našli smo transparent sa kojim smo dve nedelje ranije stajali ispred Doma Narodne skupštine na kome je pisalo ČEKAMO VAS NA PRAJDU, okrenuli ga, uzeli sprej, koji je ostao od našeg gerilskog akcijanja, i napisali: OVO JE PRAJD!

IMG_285681166956200

Poslali smo SMS-ove svim novinarima koje smo tog dana akreditovali sa tekstom: Prajd je ponovo zabranjen. Vidimo se ispred Vlade u 23h. Javljali smo prijateljima, a onima kojima nismo javili i dan danas moramo da se izvinjavamo zbog toga što nisu bili deo ovakvog događaja.

Kada smo došli ispred Vlade tamo je već bilo brdo ljudi. Poznata lica prijatelja i nekih poznanika, profesora sa fakulteta… Sav strah je nestao. Zgrabili smo taj transparent, formirali kolonu i krenuli ka skupštini. U nekom trenutku je kolona krenula na trotoar – fini ljudi, šta ćeš. A ja sam, posle dva piva kojima sam “razbijala strah”, počela da se derem: na ulicu! Na ulicu! Kolona je zauzela jednu traku Kneza Miloša i nastavila da ide prema skupštini.

Razvili smo  gej zastavu a iza nas je bilo oko 300 ljudi! U nekom trenutku sam rekla Ivanu i Jasmini (i ko se sve tu našao) hajde da navijamo! Počeli smo sa OVO JE PRAJD! a nastavili sa OVO JE SRBIJA! OVO JE PRAJD!

Ovo je Srbija!

Ovo je Srbija!

Nikada nisam bila ponosnija. Pojavili su se ljudi koji na Prajd inače ne bi došli i zajedno smo razbili granice i pokazali zube. Svima njima. I premijeru i nacošima. Policija je u nekom trenutku pokušala da nas zaustavi, a kada su shvatili da to ne mogu ili prosto ne žele, samo su nas pitali dokle idemo i obezbedili našu kolonu.

Završili smo sa gej zastavom ispred skupštine. Čak se nekoliko nas bacilo na nju u pobedničkom stilu.

Razlog zbog kog sam odlučila da napišem ovo je zato što mislim da ova priča mora da bude zabeležena još negde, osim u našim sećanjima. Ali pre svega ovo pišem jer znam koliko je važno da budemo hrabri. Da Maja te večeri nije doživela nervni slom, završili bismo sa nekom light akcijom sutradan. Nikada ne bismo izašli na ulice i nikada ne bismo saznali da to zapravo možemo! Uradili smo onako kako smo se osećali, nismo dozvolili da ostanemo u tom osećaju kao da nas je neko upravo zapljusnuo kofom govana koju smo sa slašću pojeli.

Kada bismo svaki dan svi bili samo malo hrabriji, kada bismo progovorili o stvarma koje nas muče, bilo da je to što nam muž tu i tamo opali šamarčinu, ili što nas direktor jaše kako stigne ili to što radimo u javnom preduzeću u kome se na naše oči krade, učinili bismo naš dom, našu zemlju lepšim mestom za život.

Ta hrabrost često dolazi i sa posledicama koje ne želimo, ali je oseća pobede i ponosa koji imaš onda kada si hrabar i kada se zauzmeš za sebe, vredan toga.

Usrali smo se od straha - ali je vredelo! :)

Usrali smo se od straha – ali je vredelo!:)

Na Prajd se ne zove, na Prajd se dolazi!

Standard

Ovih dana ozbiljno razmatram odevne kombinacije za Prajd. Nikako nisam sigurna šta deluje najviše strejt iz mog ormara. Uostalom, ono što mislim da huligani smatraju strejt dres kodom verovatno ni ne posedujem. Sve što sam kupovala ove sezone (ČITAJ: sve u šta mogu da uđem) je u nekim ludačkim bojama, a sa svojom kratkom plavom kosom ne doprinosim baš poželjnom izgledu za doći i otići sa Prajda.

Kada sam 2010. godine izmislila 101 dobar razlog da na Prajd ne odem, hodala sam ulicama Beograda izbegavajući kamenice ali sam se tada, u tom haosu osećala sigurnom. Nisam imala razloga da se brinem, jer ja, uzorna strejt građanka (duhom i izgledom) nikako nisam bila meta onih divljaka. Sa te strane, ja sam mogla da budem i jedna od njih.

U subotu ću biti na onoj drugoj strani. Strani svih onih koji nemaju privilegiju da svaki dan napuste svoj dom baš onako kako žele. Na strani onih koji nemaju privilegiju da na svom poslu otvoreno govore o ljudima koje vole, ili koji više nikada niočemu neće razgovarati sa svojim roditeljima, braćom i sestrama. Biću na strani onih koji, za razliku od mene, nemaju privilegiju da poljube i zagrle osobu koju vole kada se rastaju ili sastaju na ulici, koji ne mogu da se drže za ruke u kafiću, bioskopu, dok se šetaju ulicama grada u kome žive. Iako to ne smatramo privilegijama, one to za neke ljude jesu.

Sve vreme dok planiram svoj put do Prajda i nazad toliko se plašim da mislim da ću odustati svakog trenutka. Plašim se za sve svoje prijatelje, za svog dečka, za svoje kolege i one strance koji dolaze iz Ugande i osećaju se sigurno jer je tamo Prajd normalna stvar.

Ali strah koji ja osećam ovih par dana je strah sa kojim neki ljudi napuštaju kuću, sa kojim odlaze na posao, fakultet… Strah sa kojim neki ljudi živeo ceo život. Strah koji je njima postao prirodan i normalan. A strah to ne može i ne sme biti!

Zato nema odustajanja u subotu. Dođite na ovu “drugu” stranu Parade…

Safari Browser Template