Moja prva trka.

Standard

Ili: Kako sam istrčala prvih 10 kilometara nakon manje od dva meseca neredovnih priprema.

Visoka sam metar i 76 cm i imam 75 kila. Kada trčim, osećam svako kilo preko – salo na stomaku, na rukama kako se trese, na butinama. Najgore mi je na kolenima koja se bore da iznesu svu tu kilažu.

Trčanje je za mene bilo ravno praistorijskom maltretiranju robova. Kada bih potrčala, bolela su me pluća, gubila sam vazduh, bolelo me je ono sa strane ispod rebara. Ma, možda me samo kosa nije bolela. Sto metara bih istrčala i umrla.

Pre tri godine sam istrčala prvu trku zadvoljstva u Beogradu, onu od 5km, nakon četiri meseca intenzivnih treninga. Istrčala sam bez stajanja i bila baš ponosna na sebe. Bilo mi je potrebno 45 minuta, što sam ja videla kao veliku pobedu, dok su mi se drugi ljudi smejali. Od tada sam tri puta posetila teretanu bacakajući se po onim spravama i otišla kući.

A sve to vreme, pratila sam trkačke klubove po Beogradu. BRC-ove, NRC-ove, Running Projecte, školice koje se plaćaju i one koje se ne plaćaju. Sve sam znala – ko je gde, ko je ko i šta je i kad sledeći trening. A ipak se ni na jednom nisam pojavila. Trčkarala sam sama i 3-4 kilometara je bio moj maksimum.

A onda me je Lidija, sredinom jula, iscimala da krenem sa njom. Njena ekipa BURT (Belgrade Urban Running Team) počinje novu NRC (Nike Running Club) sezonu. “Nova sezona, biće svi početnici, ne brini.” Od tog 19. jula i nekih bednjikavih 3 kilometara do 4. septembra i WE RUN BELGRADE trke, ja sam propuštala treninge samo kada nisam bila u Beogradu.

1.PNG

Prvi NRC trening

Svaki put kada bih otišla pomislila bih kako je zadatak koji je tog dana stavljen pred mene mission impossible. Tako je bilo za prva 4 kilometara, prvih 6, prvih 8. I svaki put sam istrčala. Bez stajanja. Nema tu neke velike logike. Tvoje telo može više nego što misliš – samo treba neko da ti to kaže.

To su u ovom slučaju pejseri. Slatki momci i devojke koji inače mogu da istrče mnogo više od tebe, a ipak trče sa tobom, vuku te, dodaju ti vode kada zapne. Znaš da nećeš ostati sam, jer su tu oni.

Ipak, nisu oni ti koji trče. Sa njima je lakše, ali je na tebi da istrčiš tu dužinu. A u toj borbi, tvoj najveći prijatelj nije ni loša oprema, ni telo koje nije u formi, ni loša plejlista na telefonu, nego tvoj mozak. Prokleti đavolak koji govori: “Ne možeš ovo, loše ti je. Odustani. To je to. Koji će ti ovo kurac?”

Na trci od 10 kilometara u Beogradu, sa njim sam imala najviše posla. Prvo, trka je, za razliku od treninga 100 puta paklenija – ne samo zbog vrućine, koje nema tokom noći kada mi trčimo, nego i zbog mase ljudi. Sa tobom je još sedam hiljada ljudi sa kojima se mimoilaziš na početku, a koji te posle pretiču.

E to preticanje od petog kilometara je najveći mindfuck. Osećaš se kao da si totalno fejlovao, nasuprot aplikacije koja ti govori da ti je pejs (ta čudna reč koja predstavlja neku brojku koju treba da održavaš) okej.

Od petog kilometara do kraja sam na svakom koraku mislila da ću da se ispovraćam, userem (pardon my french!) ili sam da se okrenem i u suzama odem kući. Svog pejsera sam izgubila, sledeći je bio predaleko da bih ga čekala. Bila sam sama i apsolutno očajna. Muzika koju sam spremila za ove situacije me je izdala. Tačnije telefon koji se natopio od znoja iz moje ruke (ne, nemam torbicu za telefon). Više nije bilo ničega što bi mglo da ućutka moj mozak.

Onda su bilbordi kojima je Nike izlepio ceo grad počeli da rade. Da, znam da zvuči lame, ali meni su pomogli. Najviše onaj: ako sad prekineš, nikad nećeš postati trkač. Ili tako nešto.

3.PNG

photo by: @hrubica

Sve vreme mi je nešto mirisalo na rukolu. Setila sam se da mi je jednom neko rekao da ako osećaš ukus tosta u ustima, da se sprema moždani udar. Pomislila sam da li je možda moj pred-moždani-udar-ukus-tosta sa rukolom i da ću da umrem.

Sve je ukazivalo na to. A onda sam prošla cilj. Telo je bilo u šoku a i glava. Vreme za koje sam istrčala nije bilo važno (67 minuta!), bilo je važno da sam završila i da sam živa.

Kada sam se spremala za trku, drug mi je rekao kako je nevžno koliko brzo trčim – neću biti ni prva ni poslednja. Ali ovde se ne radi o tome da se takmičiš sa ostalim ljudima, nego sa samim sobom. Sa svojom glavom, sa svojim rekordima. Da svaki put budeš bolji nego što jesi. Da svaki put, pogotovo onda kada ti nije ni do čega, ipak navučeš patike i izađeš na trčanje. I da ne odustaneš.

Special tnx to: BURT / NRC & Lidija Radulović

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s