Category Archives: “Family Portrait”

Mama please stop cryin’ I can’t stand the sound Your pain is painful And it’s tearin’ me down
I hear glasses breakin’ As I sit up in my bed I told Dad you didn’t mean Those nasty things you said
You fight about money ‘Bout me and my brother And this I come home to This is my shelter
It ain’t easy, growin’ up in World War III Never knowin’ what love could be You’ll see, I don’t want love to destroy me Like it has done my family…

Susret.

Standard

Koliko često razmišljaš o meni? Jer ja o tebi razmišljam svaki dan. A i dalje ne znam šta ću ti reći ako se sretnemo. Zamišljam kako bih možda samo prošla pored tebe, jer ti dovoljno dugo ne zaslužuješ ništa više od prezira i mržnje. Ili bih te samo pogledala i ostavila ti da protumačiš šta sve imam da ti kažem. Da makar jednom iskreno shvatiš šta si uradio. Da si me povredio, da me možda nikada nisi ni voleo, da si me ostavio. I to više puta.

Ali ja bih ti pisala, zvala te i vraćala ti se. Iako na moja pisma nikada nisi odgovarao, a sigurna sam da su ti stigla i da si ih pročitao, možda čak i nekoliko puta, jer i posle ovoliko godina ih držiš na istom mestu. Videla sam ih kada sam spremala kuću, onda dok smo živeli zajedno. Kad sam ja živela kod tebe. Istina je da sam ja inicirala zajednički život i da sam ja od istog odustala. Ali moraš da znaš da si me ti oterao, jer me takvu kakva sam, nikada nisi želeo kod sebe. Ni prvi, ni drugi put. Nikada me nisi želeo ovakvu.

Najviše me boli to što su ti neke druge uvek bile važnije. Njima si više verovao, više si ih čuvao, kada su odlazile, za njima si uvek više patio. Za njima si patio. I one su uvek zauzimale prvo mesto, moje mesto.

U našem odnosu, uvek si bio samo nemi posmatrač. Odnos je nešto što postoji između dve osobe i ne opstaje ako u njemu samo jedna osoba učestvuje. Kada je samo jednoj osobi stalo.

Koliko sam samo ljuta kada se setim svih rođendana koje sam provela bez tebe. Kako sam te čekala da se pojaviš ili makar da zoveš. A poslednje dve godine od tebe pred kraj dana stiže poruka: “Draga Mašo, puno sreće, zdravlja, ljubavi.” Zadrži malo dostojanstva i nemoj ni da mi pišeš, jer me te tvoje šablonske poruke bole više nego onda kada mi nisi čestitao rođendane.

Kada me u svakodnevnom životu koji pokušavam da napravim što normalnijim, neka, ničim izazvana uspomena na tebe učini nepodnošljivom za ljude koji me vole, želim samo da te nema. Da nikada nisi postojao, da se nikad nismo upoznali. Poslednji put sam htela da ti razbijem prozor. Na kući ili kolima, svejedno je.

Ali kada mi se i na sekund učini da mi ideš u susret, prestanem da dišem a osećaj da mogu da nastavim da koračam mi se vrati tek onda kada shvatim da to nisi ti.

Zato znam da ti nikada ništa od ovoga neću reći niti uraditi, jer ti si uvek bio i bićeš moj otac.

The Mama

Standard

Moja mama je najgori lažov na svetu! Ona ne ume da čuva ni svoje, ni tuđe tajne. Zapravo, jedini način da tajnu sačuva je da je zaboravi. Ljude upozorava pre nego što joj se povere da ona nije that type of person. Zato je mnogo volim. Jer znam koliko joj je bilo teško da čuva tajnu i da me laže prethodnih dvadeset godina.

mama

Mama i tata nikada nisu živeli zajedno, tatu sam upoznala kada sam imala 4 godine a njegovu porodicu sa svojih 13.

Prvi put sam jela Ferrero Rocher kada mi je baka donela u kafić u kom smo se upoznale. Sećam se da je stalno briskala nos i da su joj oči bile pune suza. A kako i ne bi kada je tek te 2002. godine saznala da postojim. Tata nije smeo to da kaže ocu (bio strog čovek) i onda niko ništa nije znao dok deda nije preminuo.

I tako, proteklih desetak godina mi smo one big happy family. Kada se ta poslednja puzlica uklopi i kada shvatiš odakle ide histerična crta, klempave uši, ljubav prema hrani i piću, kod sebe zavoliš sve ono što si do tada mrzeo. Voliš jer znaš da je deo tebe, da nije naučeno već nasleđeno. Iako ne nosim tatino prezime, niti se sa tatinom porodicom viđam često, znam da su moji isto koliko je i mamina porodica moja.

Pre neki dan, mama mi je pokazala pismo koje je dobila od prijateljice dok je bila u bolnici sa mnom. Prijateljica je prepričavala tatine utiske. Kaže, ne sviđa mu se ime Maša previše je rusko, ali da je mnogo srećan što sam zdrava i da je svima u porodici (čak i svojoj baki!) ispričao da je postao otac, te da ću ja nositi njegovo prezime.

IMAG0359

Mama je dobrih desetak godina vešto izbegavala tu temu, a kada je deda umro mama je utvrdila priču za mene – deda bio opasan čovek, blame it on deda. Čoveka koji je bio mrtav nisam mogla da mrzim, a i da jesam – šteta ne bi bila velika. Sa svojih 13 godina bila sam spremna da bez predrasuda i trunke mržnje prihvatim svoju novu porodicu.

Istinu o tome da se nisam najbolje uklapala u njihov plan mama mi je rekla tek sada. Za koji dan punim 22 godine. To je samo godinu manje nego što je moj tata imao kada je postao otac. Sada, konačno imam pravo da budem ljuta na sve njih, na tatu što nije imao hrabrosti da se suprotstavi svojim roditeljima (množina!), baki, tetki, prabaki i ostalim članovima porodice koji su poricali moje postojanje a onda se silno obradovali kada su videli mog tatu u malom – mene. Danas mi ova istina daje pravo i da odustanem od građenja mog odnosa sa svojom drugom porodicom, da preskačem čestitanje rođendana i slava jer bre imam pravo na to! Ali danas, sa tako mnooogo svojih godina (uopšte nije mnogo, 22 you’re still a kid!), ta istina sa zakašnjenjem daje mi mogućnost i da razumem tatu i da mu oprostim. Sada, jer ga poznajem i volim dovoljno da to uradim. Da je mama istinu rekla tada, tu mogućnost da ga upoznam verovatni ne bih ni imala.

Ali, ovo nije post o mojoj drugoj porodici. Već jednoj jedinoj, pravoj. O mojoj mami. Onoj koja je bila sva i cela moja porodica svih ovih godina. Jedna prokleto hrabra i nesebična žena. I evo je dole, pravi sad neke projice. Viče “hlade se” pa moram da požurim sa pisanjem 🙂

Danas nije 8. mart ni 19. jun, ali baš zbog toga danas je pravo vreme da ti kažem hvala mama. Mnogo te volim :*

mama3

 

Ćao ujko

Standard

Pre neki dan je umro moj ujak. Našli su ga u svom stanu, samog jer se nekoliko dana nije javljao. Imao je 56 godina. Čekamo samo nalaz sa obdukcije da potvrdi da je umro od alkohola.

Nešto mlađi je bio njegov otac kada je umro zbog istog poroka. Napisala sam pismo koje nismo čitali na sahrani, mama je rekla da je previše istinito. Ali me je zamolila da ga okačim na svoj blog.

“Dragi ujko,

Danas kada se opraštamo od tebe, moram, možda i prvi put da ti kažem da sam jako ljuta. Ljuta sam zato što pored osećanja tuge zbog toga što više nisi sa nama, ostavljaš i jedno grozno osećanje, kojeg se svi stidimo ali ga ne možemo potisnuti. Danas zbog toga što više nisi sa nama konačno osećamo i olakšanje.

Olakšanje zato što više ne izbegavamo tvoje pozive i tebe kada te sretnemo na ulici. Zato što više ne možemo da te se stidimo kao kada si dolazio na naše rođendane ili kada smo dolazili na tvoju slavu. Zato što više ne moramo da brinemo o tebi.

Ljuta sam na tebe, jer nama deci – meni, Dostani i pre svega svom sinu Milanu nisi dozvolio da te pamtimo onakvog kakav si bio pre nego što si počeo da piješ. Način na koji si živeo poslednjih 20 godina svog života učinilo je da svi zaborave onog boljeg Žarka. Žarka u kojeg je bio zaljubljen ceo kolektiv PTTa, starijeg brata koji je svoju sestru činio najponosnijom na svetu, divnog muža i prijatelja.

O tom Žarku mi mama danas priča. Nisam ni imala pojma da si bio predsednik omladine PTT-a, da si pokrenuo akciju nakon zemljotresa na Kopaoniku. Na tog Žarka bih i ja, tvoja sestričina, bila ponosna.

Ljuta sam jer ću te pamtiti onakvog kakav si bio poslednjih godina odnosno ceo moj život. Neću se truditi da tražim lepšu reč, jer konačno, makar ovde kada više nisi sa nama, stvari moramo nazvati pravim imenom. Ti si ujko bio alkoholočar.

I to nisi hteo da priznaš. Nisi dozvolio da ti pomognemo niti si želeo sebi da pomogneš. To poricanje te je ubijalo i na kraju te je i ubilo. Prvo je razorilo tvoju divnu porodicu, tvoje prijatelje, tvoj posao i na kraju tebe. Nažalost, uspeo si da ponoviš grešku svog oca. Sa svojom porodicom si se, kao i Milutin pre više od 25 godina, oprostio prerano i iz istog razloga. 

Danas, kada se opraštamo od tebe ja te molim da budeš poslednji Milutinović koji će nas ovako napustiti. Za kraj, neka tvoja smrt bude opomena svima nama ovde, a posebno nama mladima, da ne smemo da ponovimo grešku i odamo se bilo kakvim porocima koji kao da nam teku venama.

Mnogo smo te voleli,

Počivaj u miru.”

Internet Break Up(s!)

Standard

Sigurna sam da je jedan procenat neuspešnih a dugih veza rezultat manjka hrabrosti onih koji bi ostavili i onih koji bi bili ostavljeni da objašnjavaju rodbini i prijateljima kako je do toga došlo.

Pored rodbine i prijatelja koji su mog dečka, sada već bivšeg, toliko zavoleli, mame, tate i sestre – svoju odluku da prekinem trogodišnju vezu moram da elaboriram i svojim “prijateljima” na Fejsbuku koji će na promenu rilejšnšip statusa da stave tužnog smajlija.

Image

A ja neću te tužne smajlije jer nisam tužna. Zapravo, veoma sam srećna i o tome veoma pišem na svom Tviteru. Makar dok mi moja mama ne objasni da to nije lepo. Well, guess what – nije lepo ni to što sam dečka ostavila jer sam se zaljubila u nekog drugog, pa sam to uradila. Osećaj krivice ne postoji, jer sam postupila ispravno, prema sebi. A kao nagradu za ovaj veoma hrabar postupak univerzum je odlučio da mi pošalje malo sreće (možda je ta sreća samo privremena da bih ja nakon izvesnog vremena doživela ono što sam nekome drugom priredila, but…).

I isto kao što uživam da u 140 karaktera prepričavam svoje ručkove, pripreme ispita, izlaske i odlaske, tako uživam dok pišem o tome koliko sam srećna. I uopšte mi ne pada na pamet da se zbog toga osećam loše.

Internet nam je dao pravo da o svemu govorimo javno, ali nas nije obavezao i da drugima pravdamo svoje postupke.

Porodično stablo ili vodič kroz Petrović – Milutinović – Nikolić – Pavlović korene

Standard

Na sutrašnjoj mini turi od Kraljeva do Viče (selo na 48km previše sati udaljenosti ako ideš busom) gde ću ja po ko zna koji put čuti ko je kome i kako rod, setih se da je ovo moje najuže porodično stablo veoma uzbudljivo.

photo by: Dethita

Za one koji o tome ništa ne znaju, evo kratkog objašnjenja.

Da počnemo od Sibinke, prababe (evo danas joj 48 godina od smrti). Jasno vam je da ovu ženu nisam upoznala, jedva je se i moja mama seća. No, ona je majka moje babe Dragice, kao i babine dve sestre – Mire i Naste. Sibinku Petrović je u principu zajebao njen otac, kada je raskinuo deal sa Pavlovićima o braku, te je poslao kod sina njegovog dobrog prijatelja – Babića. Pradeda Živorad je tada, kao Sibinka bio klinac pa kada su se njih dvoje uzeli, ovaj je postao bezobrazan. Da li zbog vradžbine koju su Pavlovići bacili, ne znamo, ali Živorad nije bio dobar muž. Sibinku je terao da radi, pa čak i u šestom mesec trudnoće.

Read the rest of this entry

Gest

Standard

Otišla je još jednom kod njega, da se pohvali svojim ocenama i putovanjima. Pričala je o divnim ljudima koje je upoznala i načinima života koji su se vodili u zemljama koje je posećivala. O hrani i piću, o cenama, o kulturi, o prevozu koji je njoj bio merilo stanja u državi. Zato je i odlazila tamo. Verovala je da će upoznavanjem drugih država, putovanjem u druge države, više voleti svoju. I volela ju je. Svaki put, kada se vraćala u svoj grad, volela ga je još više. Makar zbog tog osećaja da je tamo neko čeka. Neko njen.

Rekao joj je ga ne zanima gde ide i šta radi. Da mu se ne sviđa njeno šetanje po svetu, jer to za nju nije dobro. Iako se trudio da sakrije, pokazivao je znake ljubomore na njen život koji je sama vodila, ne obazirući se na njega. Na tome joj je uvek zamerao. Kaže da se za nju brinuo svaki put kada bi negde otišla, da mora češće da mu se javlja. Da on, odlazak u neke države, nikada neće podržati. Govorio joj je i da nije sama na ovom svetu i da mora da vodi računama o ljudima oko nje. Mislio je da ona sve što radi, radi njemu u inat, da bi dokazala da ona to može. Svaki put, kada bi joj držao pridike, mislila je o tome kako on i nije toliko stariji od nje, da on na to nema pravo. I svakako ga nije imao. Iako je, zaista bio finansijer njenog načina života, o njenim stavovima nije mogao da odlučuje. Mrzela je svaki dinar koji je od njega uzimala, mrzela je što zavisi od njega, zato što mu se pravda i zato što je stalno osećala da mu nešto duguje.
Svaki put kada bi mu se suprotstavila, počinjao bi da viče, a ona je sve brže gužvala parče papira koje joj se našlo u rukama. Ruke su vremenom počele da se tresu, a sve što je planirala da kaže stalo je na pola puta, gušeći je u ždrelu. Trudila se da udahne, misleći da će disanje sprečiti nalet suza. Nije uspelo. Misli koje su joj se motale po glavi, međusobno se gurajući, na kraju bi napolje izgurale i tu poplavu. Disala je, i dalje vrteći papir u rukama, odbijajući da pred njim plače zbog njega.

Nastavljao je da govori o njenoj neodgovornosti, nezrelosti. Da je samo mogla da govori i da ne plače, sve bi mu rekla. Pitala bi ga da li je neodgovornost pravljenje dece i nepriznavanje njih? I da li je pomislio kako je njegovom sinu, koji živi kilometrima udaljen, neznajući ko mu je otac? Ranije, kada mu je predložila da pronađe svog sina, rekao joj je da se to nje ne tiče.

Htela je da ga pita i da li misli da novcem može da kupi ljubav i vreme? Kako li je devojčici koja mamu do svoje četvrte godine svakog dana pita gde je tata, onoj devojčici koja se stidi što u dnevniku nema imena oba roditelja? I iznad svega, htela je da ga pita odakle mu pravo da o njenom životu sudi, kada nikada nije bio deo istog? Odakle mu pravo da govori o njenoj majci i tome kako ju je vaspitala, kada on u tome nije hteo da učestvuje?https://massamilutinovic.files.wordpress.com/2011/11/gest.jpg?w=300

Nije hteo, sve do sada. Danas, on želi da bude otac i da joj naređuje. Brani i dozvoljava. Danas on želi da se pita i da bude pitan. Odakle mu hrabrosti da to traži? Danas, kada ona puni dvadeset godina. Pomisao da to izgovori naterala je da plače. Prišao joj je, kao svaki pravi otac, zagrlio ju je i rekao da je voli najviše na svetu. Zagrljaj je oterao bes i suze. Odjednom, odbijala je da pusti ono što je toliko godina čekala, osećaj da je ona tatina ćerka. Taj osećaj koji je svih tih godina zamišljala i o kome je maštala. Bio je to bedan gest vredan svega. Pitanja su nestala i postala nebitna.

Kada je izašla napolje, htela je da zove svog dečka. Razmišljajući o razgovoru koji joj sledi, shvatila je da će se njen dečko složiti sa njenim ocem, pozdraviti njegovu brigu, i da je nikada neće razumeti. Shvativši to, prekinula je poziv.

Univerzum joj se još jednom iskezio u lice. Nekom suludom kosmičkom šalom, uspela je da pronađe partnera koji je ličio na oca koga je jedva poznavala.