Category Archives: “Krivi smo mi”

O, nisu krivci primitivci što su pokupili mast. Korov nikne gdi god stigne. Ma, svaka njima čast. Krivi smo mi. Otkud svi ti paraziti što su nam zagustili? Nemoj stari moj, krivi smo mi što smo ih pustili.
Ma, šta su znali generali i brkati majori? Jedino da viču: “Pali!”, ali – nisu najgori. Krivi smo mi! Ni svi ti silni infantilni što su puške sanjali. Ne, ne derane. Krivi smo mi što smo se sklanjali.
Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas. Ne pitaj mnogo, dospećeš i ti na rđav glas. Putuj planeto, super smo se družili. Nama je lepo, taman kako smo zaslužili.

Zašto medije u Srbiji zabole za to što 20 mladih ide u Tuzlu na komemoraciju?

Standard

18101932666_9a1d16a5a9_k Ne znam. Zapravo, nikako mi nije jasno kako nijedan medij u Srbiji nije preneo to da smo tokom sedam dana bili na ulicama Beograda, Niša, Novog Pazara i Novog Sada, razgovarajući sa građanima o tome da se upišu u Knjigu žalosti koju smo na kraju odneli u Tuzlu.

Nije mi jasno ni to kako neko na „Dobar dan, da li biste se upisali u Knjigu žalosti za Tuzlu kada je poginula 71 osoba od granate bačene u centar grada?“ kaže: „Mrš pizda ti materina.“ Ili „A jesu poginuli naši ili muslimani?“

Prvo mi nije bilo jasno šta će nam dve marice i jedno pet pandura u civilu (to je samo broj onih koje sam ja prepoznala) oko nas na svim akcijama. A onda, kada je desetak momaka prišlo i pocepalo Knjigu žalosti (I REPEAT: POCEPALO KNJIGU ŽALOSTI) onda mi je bilo jasno šta policija tu radi. Čuva nas. Jer nismo sigurni u Srbiji. Jer smo za njih mi izdajnici, srbomrsci, autošovinisti (ne šalim se, ekipa ispred FPN-a nas je pozvala na tribinu koja se zove „Zašto mrzimo sebe? – O srbofobiji i autofašizmu“).

Onda je Jasmina pitala jednog tipa koji je dobacivao nakon napada na Knjigu „hajde da pričamo o Medačkom džepu“ – nije znao za taj ratni zločin, niti da su tamo ubijeni „naši“. Ali važno je da smo mi izdajnici i srbomrsci.

Posle 7 dana emotivnog iscrpljivanja na ulicama po Srbiji smo otišli u Tuzlu. Sa porukom „Premladi da se sećamo, odlučni da nikada ne zaboravimo“. Ljudi su nam prilazili i zahvaljivali se. Roditelji dece koja su ubijena tog 25. maja ’95. Na Dan mladosti.

Nazvali su nas herojima u Tuzli. Slali nam poruke na Fejsu i ostavljali poruke na sekretarici. Mnogo nam se zahvaljuju. Mene je lično sramota zbog toga što nas nazivaju herojima. Ne mislim da je bilo šta što radimo herojski. Mislim da je normalno. Da pričamo o tome što se desilo. Ja lično ne osećam odgovornost za zločine počinjene tokom devedesetih – ali mislim da je jako važno kako ćemo se prema tome odnositi.

Ali to ne zanima medije u Srbiji. Ne znam zašto. Verovatno zato što je normalno. Zato što pokazujemo empatiju i zato što nam je neko zahvalan zbog naše empatije. Uvek je loša vest – vest. I uvek izgleda da je nacionalista i ludaka više. Ali nije ih više. Samo im se daje više prostora. I vreme je da se to promeni.

Nekome je država majka, a nekome maćeha

Standard

Već mesec dana u Svetogorskoj 45, u stanu broj 5, pored mame, Dostane i mene diše i jedno čupavo stvorenje. Odluka da uzmemo psa doneta je konsenzusom, nije bilo pritisaka sa strane, nije bilo kampanja koje su udarale na emocije i manje ili više svesni promena koje će uslediti, Beka je postala deo porodice. Imati psa za kućnog ljubimca nije isto kao imati ribicu. On zahteva mnogo truda, posvećenosti, strpljenja. Najveći problem je naučiti ga da ne grize najnovije patike i da ne piški i kaki po kući. Nagrada za dobro obavljen posao je važna, ali je kazna za štetu koja je napravljena neophodna. I ovaj sistem za sada sjajno funkcioniše.

Zato mi je malo nejasno, zašto ovaj dobar sistem naša država ne primenjuje? Zašto je za paljenje Bajrakli džamije, nakon devet godina, osuđen niko? Kako je moguće da Kimi, isti onaj koji nije osuđen za paljenje džamije, ušao na fudbalski teren nakon utakmice, izvršio delo za koje je predviđena novčana kazna i obavezno izricanje zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama, a već sutradan, rame uz rame sa igračem na koga je nasrnuo, sedeo na konferenciji za medije organizovanom od strane kluba?! Jasno vam je, adekvatna kazna nikada nije usledila.

kimi

I dalje ne razumem kako se država Srbija pred svojim građanima oprala za onih milion dolara koje je dala za Miladina Kovačevića – da, da, mislim na onog krupnog momka koji je svog vršnjaka oterao u komu, a nekoliko dana kasnije na poziv onih koji danas obavljaju najviše državne funkcije, bio gost u Narodnoj skupštini. Kada država Srbija oslobodi estradne ličnosti koje su na televiziji sa nacionalnom frevencijom izgovarale uvrede na račun druge verske zajednice; kada dozvoli da suđenje traje godinama dok te iste osobe ponovo izvršavaju delo za koje su optuženi, ona otežava posao svima nama koji pokušavamo klincima da objasnimo zašto je loše ismejavati druga iz odeljenja jer mu je koža malo tamnija od tvoje.

zabranjeni-na-pinku-milos-bojanic-vredanje-jevreja-maja-nikolic-1328585176-73484

Ovaj dobro poznat model gde bad guys nikada ne odgovaraju za počinjena dela se uspešno primenjuje na svim nivoima – od neplaćanja računa za struju (jer će ti u nekom trenutku pola duga biti otpisano) do ubistava. Sećate se, još uvek ne znamo ništa o političkoj pozadini ubistva prvog demokratski izabranog premijera kao i ubistava novinara? Država posebno uživa u tome da od žrtava pravi još veće žrtve, dok nasilnike ostavlja da divljaju na slobodi.

Bilo da su u pitanju žene koje trpe nasilje u porodici koje iz svog doma bivaju izmeštene u sigurne kuće ili Brankica Stanković koja godinama živi sa policijskom pratnjom ili potencijalni učesnici Parade ponosa koju zabranjuju iz godine u godinu.

Pre neki dan je stigla bezbednosna procena za Paradu ponosa 2011. Spisak informacija kojima je država raspolagala staju na četiri strane. Dok čitam, već mi je frka od sledećeg Prajda, a onda mi opet nije jasno zašto smo mi zabranjeni? Zašto nas guraju u svoja četiri zida? Šta smo mi loše uradili? Ja nisam spremala nikakve kamenice i planirala razaranje grada.

Šta je loše uradila Brankica Stanković? Postavljala nezgodna pitanja? A žena koju muž mlati kod kuće? Da li je presolila ručak?

Naša država je trebalo dobro da razmisli pre nego što je se prijavila da o nama brine. Prema nama se ponaša kao prema usvojenom detetu koje ne voli, dok bezuslovnu ljubav čuva za svoje biološko ali ne tako poslušno dete. Za nevaljalu decu uvek ima izgovor i opravdanje i ne voli da ih kažnjava. Jer su ipak njena.

Ona nije sposobna da brine o svojim građanima, zato joj starateljstvo nad nama treba ukinuti.

Vodite računa šta zaokružujete 16. marta.

Ponoćni Prajd 2013. (Behind the scene)

Standard

Taman što smo u kombi spakovali vodu, transparente i sve đakonije koje će nam sutradan biti neophodne, dok okruženi sa preko pet hiljada policajaca i duplo više huligana budemo šetali tih 970 koraka, portali su počeli da objavljuju nezvanične informacije da je Prajd ponovo zabranjen.

voda

Niko od nas dvadesetak koliko nas je bilo u kancelariji nije verovao da je to istina. Mislili smo da je to neka fora, da se ovi ludaci povuku sa ulice… Nismo verovali sve dok se u drugom dnevniku RTS-a nije ukazao premijer Dačić objašnjavajući da je Prajd zabranjen ponovo iz bezbednosnih razloga.

I pored nekog prirodnog olakšanja jer Prajda neće biti, zbog svog straha koji sam osećala svih tih mesec dana, osećala sam se kao da je neko prosuo vreću govana na mene. Svi smo bili sluđeni i jedna, do tada euforična ekipa, samo je zaćutala.

Gledamo Dačića na RTS

Gledamo Dačića na RTS

Tokom tog dana u Medija centru sam delila akreditacije novinarima i na pitanje “Da li će Prajda biti?” i “A je li postoji plan B ako ga otkažu?” samouvereno sam odovarala: vidimo se sutra u 10! Nemojte da kasnite! Inače, zanimljivo je to da se uvek u javnosti govori da je Prajd otkazan, a on je zapravo zabranjen. I to treći put po redu.

Ta samouverenost je bila dobro utemeljena u fidbeku koji smo stalno dobijali od policije i ostalih službi koje su planirale obezbeđenje Prajda. Naš tim se sastajao sa njima i stalno su pokazivali spremnost, objašnjavali sve bezbednosne procedure i do poslednjeg dana smo sa njima bili na stalnoj vezi.

Našem Marku koji je prethodnih godinu dana skupljao papirologiju potrebnu za prijavljivanje Prajda čak nisu ni javili dok se Dačić nije ukazao na TV-u. Počeli su da zvone telefoni a Ivan, Boban i ja smo pokušali da budemo konstruktivni. Zaključali smo se u jednu prostoriju i počeli da smišljamo plan B.

Posle pola sata smo izašli sa nekim super-kul planom i izneli ga našoj smorenoj ekipi. Svi su odreagvali “Okej, važi.. Štagod.” osim Maje. Maja je direktorka organizacije u kojoj radim i iako mlada ona je jedna, što bi Ivan rekao: tačna osoba.

Maja je i dalje bila u šoku, gledala u prazno, češala se kao ludak (što uvek radi kada je nervozna) a onda počela da priča: “Neću više! Neću majke mi! Pa šta više treba da uradimo? Godinu dana! Godinu dana nas zavlače! Šta još treba da uradimo? Je li i ***** da im popušimo? Jer ako treba, ajde! Ne mogu bre, neću! Evo ima da uzmem ovu gej zastavu da se vežem ispred Vlade i da čekam! Pa samo neka me hapse! Treću godinu za redom!” Svašta je tu Maja govorila i ovo nije baš autentično, jer ono što je ona izgovorila je bilo mnogo motivišuće, čim smo mi te večeri šetali od Vlade do Doma Narodne skupštine.

Da smo u nekom filmu na tu scenu bi usledio aplauz. Ipak, ja sam rekla: Pa dobro, je li idemo ispred Vlade? Svi su se složili i ostalo je samo da to organizujemo tako da što više ljudi, policije i medija dođe tako da to ne čuju nacoši a da nas uz to policija ne spreči pre nego stignemo do Vlade.

Pošto su svi skupovi bili zabranjeni za sutrašnji dan, mi smo se dogovorili da ljudima kažemo da se okupljamo u 23h i da ćemo do ponoći sve završiti. Našli smo transparent sa kojim smo dve nedelje ranije stajali ispred Doma Narodne skupštine na kome je pisalo ČEKAMO VAS NA PRAJDU, okrenuli ga, uzeli sprej, koji je ostao od našeg gerilskog akcijanja, i napisali: OVO JE PRAJD!

IMG_285681166956200

Poslali smo SMS-ove svim novinarima koje smo tog dana akreditovali sa tekstom: Prajd je ponovo zabranjen. Vidimo se ispred Vlade u 23h. Javljali smo prijateljima, a onima kojima nismo javili i dan danas moramo da se izvinjavamo zbog toga što nisu bili deo ovakvog događaja.

Kada smo došli ispred Vlade tamo je već bilo brdo ljudi. Poznata lica prijatelja i nekih poznanika, profesora sa fakulteta… Sav strah je nestao. Zgrabili smo taj transparent, formirali kolonu i krenuli ka skupštini. U nekom trenutku je kolona krenula na trotoar – fini ljudi, šta ćeš. A ja sam, posle dva piva kojima sam “razbijala strah”, počela da se derem: na ulicu! Na ulicu! Kolona je zauzela jednu traku Kneza Miloša i nastavila da ide prema skupštini.

Razvili smo  gej zastavu a iza nas je bilo oko 300 ljudi! U nekom trenutku sam rekla Ivanu i Jasmini (i ko se sve tu našao) hajde da navijamo! Počeli smo sa OVO JE PRAJD! a nastavili sa OVO JE SRBIJA! OVO JE PRAJD!

Ovo je Srbija!

Ovo je Srbija!

Nikada nisam bila ponosnija. Pojavili su se ljudi koji na Prajd inače ne bi došli i zajedno smo razbili granice i pokazali zube. Svima njima. I premijeru i nacošima. Policija je u nekom trenutku pokušala da nas zaustavi, a kada su shvatili da to ne mogu ili prosto ne žele, samo su nas pitali dokle idemo i obezbedili našu kolonu.

Završili smo sa gej zastavom ispred skupštine. Čak se nekoliko nas bacilo na nju u pobedničkom stilu.

Razlog zbog kog sam odlučila da napišem ovo je zato što mislim da ova priča mora da bude zabeležena još negde, osim u našim sećanjima. Ali pre svega ovo pišem jer znam koliko je važno da budemo hrabri. Da Maja te večeri nije doživela nervni slom, završili bismo sa nekom light akcijom sutradan. Nikada ne bismo izašli na ulice i nikada ne bismo saznali da to zapravo možemo! Uradili smo onako kako smo se osećali, nismo dozvolili da ostanemo u tom osećaju kao da nas je neko upravo zapljusnuo kofom govana koju smo sa slašću pojeli.

Kada bismo svaki dan svi bili samo malo hrabriji, kada bismo progovorili o stvarma koje nas muče, bilo da je to što nam muž tu i tamo opali šamarčinu, ili što nas direktor jaše kako stigne ili to što radimo u javnom preduzeću u kome se na naše oči krade, učinili bismo naš dom, našu zemlju lepšim mestom za život.

Ta hrabrost često dolazi i sa posledicama koje ne želimo, ali je oseća pobede i ponosa koji imaš onda kada si hrabar i kada se zauzmeš za sebe, vredan toga.

Usrali smo se od straha - ali je vredelo! :)

Usrali smo se od straha – ali je vredelo! 🙂

Na Prajd se ne zove, na Prajd se dolazi!

Standard

Ovih dana ozbiljno razmatram odevne kombinacije za Prajd. Nikako nisam sigurna šta deluje najviše strejt iz mog ormara. Uostalom, ono što mislim da huligani smatraju strejt dres kodom verovatno ni ne posedujem. Sve što sam kupovala ove sezone (ČITAJ: sve u šta mogu da uđem) je u nekim ludačkim bojama, a sa svojom kratkom plavom kosom ne doprinosim baš poželjnom izgledu za doći i otići sa Prajda.

Kada sam 2010. godine izmislila 101 dobar razlog da na Prajd ne odem, hodala sam ulicama Beograda izbegavajući kamenice ali sam se tada, u tom haosu osećala sigurnom. Nisam imala razloga da se brinem, jer ja, uzorna strejt građanka (duhom i izgledom) nikako nisam bila meta onih divljaka. Sa te strane, ja sam mogla da budem i jedna od njih.

U subotu ću biti na onoj drugoj strani. Strani svih onih koji nemaju privilegiju da svaki dan napuste svoj dom baš onako kako žele. Na strani onih koji nemaju privilegiju da na svom poslu otvoreno govore o ljudima koje vole, ili koji više nikada niočemu neće razgovarati sa svojim roditeljima, braćom i sestrama. Biću na strani onih koji, za razliku od mene, nemaju privilegiju da poljube i zagrle osobu koju vole kada se rastaju ili sastaju na ulici, koji ne mogu da se drže za ruke u kafiću, bioskopu, dok se šetaju ulicama grada u kome žive. Iako to ne smatramo privilegijama, one to za neke ljude jesu.

Sve vreme dok planiram svoj put do Prajda i nazad toliko se plašim da mislim da ću odustati svakog trenutka. Plašim se za sve svoje prijatelje, za svog dečka, za svoje kolege i one strance koji dolaze iz Ugande i osećaju se sigurno jer je tamo Prajd normalna stvar.

Ali strah koji ja osećam ovih par dana je strah sa kojim neki ljudi napuštaju kuću, sa kojim odlaze na posao, fakultet… Strah sa kojim neki ljudi živeo ceo život. Strah koji je njima postao prirodan i normalan. A strah to ne može i ne sme biti!

Zato nema odustajanja u subotu. Dođite na ovu “drugu” stranu Parade…

Safari Browser Template

Toalet papir kao najveća frustracija studenata i studentkinja u Srbiji

Standard

I dalje mi nije jasna frustracija koja je izbila na površinu nakon mog teksta u kome nisam poredila fakultete već iznosila prednost svog fakulteta.

Evo odgovora koji smo za sve vas osmislili i realizovali za manje od nedelju dana.. 🙂 To je svakako još jedna od prednosti Fakulteta za medije i komunikacije.

Veliko hvala svima koji su pomogli da se ovaj video realizuje, dekanki Nadi Popović Perišić koja je odmah podržala našu ideju, timu ljudi (ovaj, žena) sa smera Digitalne umetnosti i novi mediji – Snežani Škundrić, Korneliji Sabo i Nadi Kostić – koja je nas je sve vreme pratila kamerom i sinoć do kasnih sati ostala na fakultetu u montaži.

Naravno, bez naših studenata i studentkinja ne bismo uspeli, kao ni bez Ane Petrović profesorke engleskog koja je uskočila u prvi kadar 😉

Iiii da, veliko hvala Marijanu koji nam je dao da se snimamo u Britt Kafeu. I Vufu koga možete videti u poslednjem kadru u donjem desnom ćošku.

Uživajte :*

Zašto godišnje dajem 2100 evra?

Standard

Tri godine studiranja na privatnom fakultetu ide uz tri godine objašnjavanja (prijateljima, poznanicima, roditeljima) da na Fakultet za medije i kominikacije Univerziteta Singidunum (FMK) nisam došla po diplomu već po znanje. Moj najbolji prijatelj do skoro nije razumeo šta ja tamo radim kad sam ja “pametna devojka” i kada “mogu da upišem državni fakultet”. Moj dečko, apsolvent na državnom Stomatološkom fakultetu i dan danas pravi šale na račun mog light studiranja.

Na FMK i smer Novinarstvo i medijska produkcija sam se upisala odmah posle srednje škole, FMK nije bio moj drugi ni treći izbor. Fakultetu političkih nauka nisam ni prišla iako sam bila odlična tokom cele srednje škole (neretko i sa 5,00 prosekom) jer mi se nije svideo. Predmeti, profesori, činjenica da je to Fakultet POLITIČKIH nauka.

Read the rest of this entry

Moj prvi put

Standard

6. maja će bit moj prvi put. Konačno ću se probuditi u 8h u nedelju ujutru, u mesnoj zajednici Đeram se gurati sa babama i dedama, staviće mi onaj sprej na prst… Ko bi rekao da čovek može da bude toliko radostan zbog jednog ovakvog događaja? A tek da istom posveti toliko vremena da nešto napiše!

Kada su odredili datum izbora moj prvi tvit je bio: Konačno kada imam dovoljno godina da glasam, čini mi se da nemam za koga. I zaista, tokom poslednje četiri godine, Liberalno demokratska parija koja je bila moja opcija i opcija moje porodice je nekako gubila podršku svih nas u Milutinović-Nikolić-Pavlović familiji.Nešto su radili pogrešno.

Read the rest of this entry