Na Prajd se ne zove, na Prajd se dolazi!

Ovih dana ozbiljno razmatram odevne kombinacije za Prajd. Nikako nisam sigurna šta deluje najviše strejt iz mog ormara. Uostalom, ono što mislim da huligani smatraju strejt dres kodom verovatno ni ne posedujem. Sve što sam kupovala ove sezone (ČITAJ: sve u šta mogu da uđem) je u nekim ludačkim bojama, a sa svojom kratkom plavom kosom ne doprinosim baš poželjnom izgledu za doći i otići sa Prajda.

Kada sam 2010. godine izmislila 101 dobar razlog da na Prajd ne odem, hodala sam ulicama Beograda izbegavajući kamenice ali sam se tada, u tom haosu osećala sigurnom. Nisam imala razloga da se brinem, jer ja, uzorna strejt građanka (duhom i izgledom) nikako nisam bila meta onih divljaka. Sa te strane, ja sam mogla da budem i jedna od njih.

U subotu ću biti na onoj drugoj strani. Strani svih onih koji nemaju privilegiju da svaki dan napuste svoj dom baš onako kako žele. Na strani onih koji nemaju privilegiju da na svom poslu otvoreno govore o ljudima koje vole, ili koji više nikada niočemu neće razgovarati sa svojim roditeljima, braćom i sestrama. Biću na strani onih koji, za razliku od mene, nemaju privilegiju da poljube i zagrle osobu koju vole kada se rastaju ili sastaju na ulici, koji ne mogu da se drže za ruke u kafiću, bioskopu, dok se šetaju ulicama grada u kome žive. Iako to ne smatramo privilegijama, one to za neke ljude jesu.

Sve vreme dok planiram svoj put do Prajda i nazad toliko se plašim da mislim da ću odustati svakog trenutka. Plašim se za sve svoje prijatelje, za svog dečka, za svoje kolege i one strance koji dolaze iz Ugande i osećaju se sigurno jer je tamo Prajd normalna stvar.

Ali strah koji ja osećam ovih par dana je strah sa kojim neki ljudi napuštaju kuću, sa kojim odlaze na posao, fakultet… Strah sa kojim neki ljudi živeo ceo život. Strah koji je njima postao prirodan i normalan. A strah to ne može i ne sme biti!

Zato nema odustajanja u subotu. Dođite na ovu “drugu” stranu Parade…

Safari Browser Template

Advertisements