Kad me neko pita kako sam

daniel-tafjord-260476
Photo by Daniel Tafjord on Unsplash

Kažu da kada neko tebi blizak umre, da se tvoj ceo život okrene naopačke. U pravu su. Sva sranja koja su delovala kao najveći problemi na svetu postanu nebitna. Šef koji te nervira, prodavačica u marketu, onaj što ti je preleteo preko pešačkog. Nije te zgazio. To je važno.

Ljudi postanu važni. Postane najvažnije da budeš sa njima, da iskoristiš svaki trenutak. A istovremeno nemaš snage za ljude. Nemaš ni za sebe. Samo želiš da spavaš.

A kada spavaš, onda sanjaš. Mnogo sanjaš. A ti snovi nikako nisu bajkoviti. Želiš da prestanu. Kad se probudiš rano ujutru, neispavan, nikako ti se ne vraća u krevet. Jer je tamo ružno. A ružno je i u realnosti.

Konačno imaš izgovor (koji ne mora biti izgovoren) da ne izađeš nigde, nikada više.

Na pitanja “Kako si?” odgovoraš da si dobro, sa osmehom na licu. Jer to jeste istina. Odlično si kako si mislio da će da bude. I, eto te, živ si. Dobro si.

A zapravo se raspadaš. Čini ti se da ti se pluća skupe od plakanja toliko da će implodirati, da ćeš se ugušiti u suzama i da ćeš i ti umreti.

To na trenutak zvuči dobro, kao onda kada ideš preko mosta i gledaš u reku. Zvuči rešivo. Ali ne rešavaš ništa.

I dalje plačeš, i dalje se gušiš u suzama ali ne umireš od toga. Misliš da ćeš prestati da plačeš, ali to se tek ne dešava. Čini ti se da nikada više u životu nećeš prestati da plačeš.

Prestaješ da plačeš samo kada doneseš tu odluku pa se još malo nateraš. A onda moraš da uradiš sve da se opet ne rasplačeš. Moraš stalno da slušaš muziku – u prevozu, u kupatilu, u hodu. Ako jedeš sam, na telefonu puštaš serije, skroluješ po Fejsbuku, Instagramu. Bilo šta što će ti blokirati misli, slike. Prestaneš da trčiš. Jer, kada trčiš – tada najviše imaš prostora da razmišljaš. Da se sećaš života kako je nekada izgledao, života kada je najviše bolelo vađenje konaca posle operacije.

Kako bi bilo dobro da osetiš neki fizički bol jači od ovog koji osećaš. Samo da ovaj na trenutak bude manji. Ali jok.

Razmišljaš o tome da rodiš decu. Onda shvatiš da je to najgora ideja ikada. Jer ćeš i ti umreti i onda će i ona biti tužna. Raspašće se od tuge.

Samo želiš da se sklupčaš kod nekoga i plačeš na sigurnom. Ako imaš sreće nađeš takvo mesto. Takvo krilo i takvo rame. Nekad plačeš na tom mestu satima, celu noć. Nekad ujutru bude bolje a nekad ne bude. Nekad ne možeš da izađeš iz stana i taj dan ceo provedeš plačući.

Ti dani su samo posledica loše organizacije i neiskustva. Jer sa tugom moraš da naučiš šta i kako. Ako je mnogo blokiraš, onda naiđe poplava pa ti nema spasa. Moraš da je puštaš, malo po malo, kontrolisano. Da život može da funkcioniše.

Jer život mora da funkcioniše. I funkcioniše. Teraš dalje. I kad me pitaju kako si, kažem dobro sam. Biću.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s