Susret.

Standard

Koliko često razmišljaš o meni? Jer ja o tebi razmišljam svaki dan. A i dalje ne znam šta ću ti reći ako se sretnemo. Zamišljam kako bih možda samo prošla pored tebe, jer ti dovoljno dugo ne zaslužuješ ništa više od prezira i mržnje. Ili bih te samo pogledala i ostavila ti da protumačiš šta sve imam da ti kažem. Da makar jednom iskreno shvatiš šta si uradio. Da si me povredio, da me možda nikada nisi ni voleo, da si me ostavio. I to više puta.

Ali ja bih ti pisala, zvala te i vraćala ti se. Iako na moja pisma nikada nisi odgovarao, a sigurna sam da su ti stigla i da si ih pročitao, možda čak i nekoliko puta, jer i posle ovoliko godina ih držiš na istom mestu. Videla sam ih kada sam spremala kuću, onda dok smo živeli zajedno. Kad sam ja živela kod tebe. Istina je da sam ja inicirala zajednički život i da sam ja od istog odustala. Ali moraš da znaš da si me ti oterao, jer me takvu kakva sam, nikada nisi želeo kod sebe. Ni prvi, ni drugi put. Nikada me nisi želeo ovakvu.

Najviše me boli to što su ti neke druge uvek bile važnije. Njima si više verovao, više si ih čuvao, kada su odlazile, za njima si uvek više patio. Za njima si patio. I one su uvek zauzimale prvo mesto, moje mesto.

U našem odnosu, uvek si bio samo nemi posmatrač. Odnos je nešto što postoji između dve osobe i ne opstaje ako u njemu samo jedna osoba učestvuje. Kada je samo jednoj osobi stalo.

Koliko sam samo ljuta kada se setim svih rođendana koje sam provela bez tebe. Kako sam te čekala da se pojaviš ili makar da zoveš. A poslednje dve godine od tebe pred kraj dana stiže poruka: “Draga Mašo, puno sreće, zdravlja, ljubavi.” Zadrži malo dostojanstva i nemoj ni da mi pišeš, jer me te tvoje šablonske poruke bole više nego onda kada mi nisi čestitao rođendane.

Kada me u svakodnevnom životu koji pokušavam da napravim što normalnijim, neka, ničim izazvana uspomena na tebe učini nepodnošljivom za ljude koji me vole, želim samo da te nema. Da nikada nisi postojao, da se nikad nismo upoznali. Poslednji put sam htela da ti razbijem prozor. Na kući ili kolima, svejedno je.

Ali kada mi se i na sekund učini da mi ideš u susret, prestanem da dišem a osećaj da mogu da nastavim da koračam mi se vrati tek onda kada shvatim da to nisi ti.

Zato znam da ti nikada ništa od ovoga neću reći niti uraditi, jer ti si uvek bio i bićeš moj otac.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s