Monthly Archives: March 2014

Susret.

Standard

Koliko često razmišljaš o meni? Jer ja o tebi razmišljam svaki dan. A i dalje ne znam šta ću ti reći ako se sretnemo. Zamišljam kako bih možda samo prošla pored tebe, jer ti dovoljno dugo ne zaslužuješ ništa više od prezira i mržnje. Ili bih te samo pogledala i ostavila ti da protumačiš šta sve imam da ti kažem. Da makar jednom iskreno shvatiš šta si uradio. Da si me povredio, da me možda nikada nisi ni voleo, da si me ostavio. I to više puta.

Ali ja bih ti pisala, zvala te i vraćala ti se. Iako na moja pisma nikada nisi odgovarao, a sigurna sam da su ti stigla i da si ih pročitao, možda čak i nekoliko puta, jer i posle ovoliko godina ih držiš na istom mestu. Videla sam ih kada sam spremala kuću, onda dok smo živeli zajedno. Kad sam ja živela kod tebe. Istina je da sam ja inicirala zajednički život i da sam ja od istog odustala. Ali moraš da znaš da si me ti oterao, jer me takvu kakva sam, nikada nisi želeo kod sebe. Ni prvi, ni drugi put. Nikada me nisi želeo ovakvu.

Najviše me boli to što su ti neke druge uvek bile važnije. Njima si više verovao, više si ih čuvao, kada su odlazile, za njima si uvek više patio. Za njima si patio. I one su uvek zauzimale prvo mesto, moje mesto.

U našem odnosu, uvek si bio samo nemi posmatrač. Odnos je nešto što postoji između dve osobe i ne opstaje ako u njemu samo jedna osoba učestvuje. Kada je samo jednoj osobi stalo.

Koliko sam samo ljuta kada se setim svih rođendana koje sam provela bez tebe. Kako sam te čekala da se pojaviš ili makar da zoveš. A poslednje dve godine od tebe pred kraj dana stiže poruka: “Draga Mašo, puno sreće, zdravlja, ljubavi.” Zadrži malo dostojanstva i nemoj ni da mi pišeš, jer me te tvoje šablonske poruke bole više nego onda kada mi nisi čestitao rođendane.

Kada me u svakodnevnom životu koji pokušavam da napravim što normalnijim, neka, ničim izazvana uspomena na tebe učini nepodnošljivom za ljude koji me vole, želim samo da te nema. Da nikada nisi postojao, da se nikad nismo upoznali. Poslednji put sam htela da ti razbijem prozor. Na kući ili kolima, svejedno je.

Ali kada mi se i na sekund učini da mi ideš u susret, prestanem da dišem a osećaj da mogu da nastavim da koračam mi se vrati tek onda kada shvatim da to nisi ti.

Zato znam da ti nikada ništa od ovoga neću reći niti uraditi, jer ti si uvek bio i bićeš moj otac.

Nekome je država majka, a nekome maćeha

Standard

Već mesec dana u Svetogorskoj 45, u stanu broj 5, pored mame, Dostane i mene diše i jedno čupavo stvorenje. Odluka da uzmemo psa doneta je konsenzusom, nije bilo pritisaka sa strane, nije bilo kampanja koje su udarale na emocije i manje ili više svesni promena koje će uslediti, Beka je postala deo porodice. Imati psa za kućnog ljubimca nije isto kao imati ribicu. On zahteva mnogo truda, posvećenosti, strpljenja. Najveći problem je naučiti ga da ne grize najnovije patike i da ne piški i kaki po kući. Nagrada za dobro obavljen posao je važna, ali je kazna za štetu koja je napravljena neophodna. I ovaj sistem za sada sjajno funkcioniše.

Zato mi je malo nejasno, zašto ovaj dobar sistem naša država ne primenjuje? Zašto je za paljenje Bajrakli džamije, nakon devet godina, osuđen niko? Kako je moguće da Kimi, isti onaj koji nije osuđen za paljenje džamije, ušao na fudbalski teren nakon utakmice, izvršio delo za koje je predviđena novčana kazna i obavezno izricanje zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama, a već sutradan, rame uz rame sa igračem na koga je nasrnuo, sedeo na konferenciji za medije organizovanom od strane kluba?! Jasno vam je, adekvatna kazna nikada nije usledila.

kimi

I dalje ne razumem kako se država Srbija pred svojim građanima oprala za onih milion dolara koje je dala za Miladina Kovačevića – da, da, mislim na onog krupnog momka koji je svog vršnjaka oterao u komu, a nekoliko dana kasnije na poziv onih koji danas obavljaju najviše državne funkcije, bio gost u Narodnoj skupštini. Kada država Srbija oslobodi estradne ličnosti koje su na televiziji sa nacionalnom frevencijom izgovarale uvrede na račun druge verske zajednice; kada dozvoli da suđenje traje godinama dok te iste osobe ponovo izvršavaju delo za koje su optuženi, ona otežava posao svima nama koji pokušavamo klincima da objasnimo zašto je loše ismejavati druga iz odeljenja jer mu je koža malo tamnija od tvoje.

zabranjeni-na-pinku-milos-bojanic-vredanje-jevreja-maja-nikolic-1328585176-73484

Ovaj dobro poznat model gde bad guys nikada ne odgovaraju za počinjena dela se uspešno primenjuje na svim nivoima – od neplaćanja računa za struju (jer će ti u nekom trenutku pola duga biti otpisano) do ubistava. Sećate se, još uvek ne znamo ništa o političkoj pozadini ubistva prvog demokratski izabranog premijera kao i ubistava novinara? Država posebno uživa u tome da od žrtava pravi još veće žrtve, dok nasilnike ostavlja da divljaju na slobodi.

Bilo da su u pitanju žene koje trpe nasilje u porodici koje iz svog doma bivaju izmeštene u sigurne kuće ili Brankica Stanković koja godinama živi sa policijskom pratnjom ili potencijalni učesnici Parade ponosa koju zabranjuju iz godine u godinu.

Pre neki dan je stigla bezbednosna procena za Paradu ponosa 2011. Spisak informacija kojima je država raspolagala staju na četiri strane. Dok čitam, već mi je frka od sledećeg Prajda, a onda mi opet nije jasno zašto smo mi zabranjeni? Zašto nas guraju u svoja četiri zida? Šta smo mi loše uradili? Ja nisam spremala nikakve kamenice i planirala razaranje grada.

Šta je loše uradila Brankica Stanković? Postavljala nezgodna pitanja? A žena koju muž mlati kod kuće? Da li je presolila ručak?

Naša država je trebalo dobro da razmisli pre nego što je se prijavila da o nama brine. Prema nama se ponaša kao prema usvojenom detetu koje ne voli, dok bezuslovnu ljubav čuva za svoje biološko ali ne tako poslušno dete. Za nevaljalu decu uvek ima izgovor i opravdanje i ne voli da ih kažnjava. Jer su ipak njena.

Ona nije sposobna da brine o svojim građanima, zato joj starateljstvo nad nama treba ukinuti.

Vodite računa šta zaokružujete 16. marta.