The Mama

Standard

Moja mama je najgori lažov na svetu! Ona ne ume da čuva ni svoje, ni tuđe tajne. Zapravo, jedini način da tajnu sačuva je da je zaboravi. Ljude upozorava pre nego što joj se povere da ona nije that type of person. Zato je mnogo volim. Jer znam koliko joj je bilo teško da čuva tajnu i da me laže prethodnih dvadeset godina.

mama

Mama i tata nikada nisu živeli zajedno, tatu sam upoznala kada sam imala 4 godine a njegovu porodicu sa svojih 13.

Prvi put sam jela Ferrero Rocher kada mi je baka donela u kafić u kom smo se upoznale. Sećam se da je stalno briskala nos i da su joj oči bile pune suza. A kako i ne bi kada je tek te 2002. godine saznala da postojim. Tata nije smeo to da kaže ocu (bio strog čovek) i onda niko ništa nije znao dok deda nije preminuo.

I tako, proteklih desetak godina mi smo one big happy family. Kada se ta poslednja puzlica uklopi i kada shvatiš odakle ide histerična crta, klempave uši, ljubav prema hrani i piću, kod sebe zavoliš sve ono što si do tada mrzeo. Voliš jer znaš da je deo tebe, da nije naučeno već nasleđeno. Iako ne nosim tatino prezime, niti se sa tatinom porodicom viđam često, znam da su moji isto koliko je i mamina porodica moja.

Pre neki dan, mama mi je pokazala pismo koje je dobila od prijateljice dok je bila u bolnici sa mnom. Prijateljica je prepričavala tatine utiske. Kaže, ne sviđa mu se ime Maša previše je rusko, ali da je mnogo srećan što sam zdrava i da je svima u porodici (čak i svojoj baki!) ispričao da je postao otac, te da ću ja nositi njegovo prezime.

IMAG0359

Mama je dobrih desetak godina vešto izbegavala tu temu, a kada je deda umro mama je utvrdila priču za mene – deda bio opasan čovek, blame it on deda. Čoveka koji je bio mrtav nisam mogla da mrzim, a i da jesam – šteta ne bi bila velika. Sa svojih 13 godina bila sam spremna da bez predrasuda i trunke mržnje prihvatim svoju novu porodicu.

Istinu o tome da se nisam najbolje uklapala u njihov plan mama mi je rekla tek sada. Za koji dan punim 22 godine. To je samo godinu manje nego što je moj tata imao kada je postao otac. Sada, konačno imam pravo da budem ljuta na sve njih, na tatu što nije imao hrabrosti da se suprotstavi svojim roditeljima (množina!), baki, tetki, prabaki i ostalim članovima porodice koji su poricali moje postojanje a onda se silno obradovali kada su videli mog tatu u malom – mene. Danas mi ova istina daje pravo i da odustanem od građenja mog odnosa sa svojom drugom porodicom, da preskačem čestitanje rođendana i slava jer bre imam pravo na to! Ali danas, sa tako mnooogo svojih godina (uopšte nije mnogo, 22 you’re still a kid!), ta istina sa zakašnjenjem daje mi mogućnost i da razumem tatu i da mu oprostim. Sada, jer ga poznajem i volim dovoljno da to uradim. Da je mama istinu rekla tada, tu mogućnost da ga upoznam verovatni ne bih ni imala.

Ali, ovo nije post o mojoj drugoj porodici. Već jednoj jedinoj, pravoj. O mojoj mami. Onoj koja je bila sva i cela moja porodica svih ovih godina. Jedna prokleto hrabra i nesebična žena. I evo je dole, pravi sad neke projice. Viče “hlade se” pa moram da požurim sa pisanjem🙂

Danas nije 8. mart ni 19. jun, ali baš zbog toga danas je pravo vreme da ti kažem hvala mama. Mnogo te volim :*

mama3

 

2 responses »

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s