M(j)esto gde vreme staje

U Beograd smo se vratili a da nismo imali pojma koji je dan, datum a ni koliko ima sati.

U “Posilipu” su mi se gazda i gazdarica obradovali još sa vrata i rekli kako sam porasla. Nije ni čudo kada sam kod njih prvi put bila sa svojih 17 godina. Neću da pišem o ružnoj činjenici da smo do Sarajeva išli nekim okolnim putevima jer iz Beograda postoji samo linija do Istočnog Sarajeva, uz stajanje na svakih dva sata. Na moju veliku žalost Sarajevo je i dalje podeljeno ćirilično i latinično, na ono sa crkvama i ono sa džamijama, na studente koji se školuju u Sarajevu i one koji se školuju na Palama

Iako smo tokom sedam dana bili u sobi koju smo delili sa još šestoro ljudi (kao i WC), iako smo vrištali do ranih jutarnjih časova i budili one koji spavaju i drali se na one koji nas bude, više nisam ni sigurna koji dan je od kog bio bolji. Zapravo, nisam sigurna kada su se dani završavali a kada počeli. Continue reading

Advertisements