Moj prvi put

Standard

6. maja će bit moj prvi put. Konačno ću se probuditi u 8h u nedelju ujutru, u mesnoj zajednici Đeram se gurati sa babama i dedama, staviće mi onaj sprej na prst… Ko bi rekao da čovek može da bude toliko radostan zbog jednog ovakvog događaja? A tek da istom posveti toliko vremena da nešto napiše!

Kada su odredili datum izbora moj prvi tvit je bio: Konačno kada imam dovoljno godina da glasam, čini mi se da nemam za koga. I zaista, tokom poslednje četiri godine, Liberalno demokratska parija koja je bila moja opcija i opcija moje porodice je nekako gubila podršku svih nas u Milutinović-Nikolić-Pavlović familiji.Nešto su radili pogrešno.

Valjda malo upoznaš ljude, malo čuješ inside priče, malo ih gledaš na TV, pratiš na Tviteru i zgade ti se. I Čeda i njegova ekipa, o žutima da ne govorim. Tu je stvarno bilo bezbroj situacija koje nekako i potisneš tokom četiri godine, pa se podsetiš kada ti na Fejsbuku isplivaju stari status i fotografije.

Četiri godine se smeješ ludacima koji štrajkuju glađu, ovima sa bedževima, onima što transparentno kradu… Ma politička scena Srbije je komedija, ukoliko ne živiš ovde. Odavde, može samo da bude tragična.

A ti imaš dva izbora – da prespavaš tu nedelju ili da izađeš i glasaš. I sa ovako malo izbora odnosno sa nepostojanjem izbora ja ću glasati. Za koga, ne znam. Čekam poslednji dan, do tada ću valjda smisliti. Svakako biće tu svašta da se zaokružuje, opština, grad, republika… Ali ne mogu da poništim svoj glas.

Ne mogu to da uradim, zato što se, iako sam imala samo 5-6 godina, sećam koliko smo mama, ujka i ujna, tetka, braća, ja gulili đonove na hladnim beogradskim ulicama. Zato što se sećam koliko je mama besnela 24. septembra što su joj ukrali glas i kako je plakala 12. marta kada su joj ukrali nadu.

Ne mogu da poništim glas za koji se moja mama borila. To na ulicama Beograda tokom devedesetih je bila borba. Jebena borba. Ona na koji ćemo se svi čoporativno popišati i reći da je bila za džabe ako poništimo naš glas. Poništen glas nije borba, niti revolt, niti aktivizam – to je glupost.

Ako moja mama pronalazi način da veruje da će sutra biti bolje, zašto vi ne možete? Koji će biti vaš izgovor posle 6. maja?

Buka je u modi - 96/97

3 responses »

  1. To sto je nesto izboreno sa mukom nekada davno, ne znaci da treba gurati iste rezone vodjeni parolom “da se ne baci prethodna borba”. Ako ne valja, pametnije je da podvuces liniju i krenes iz pocetka nego da guras svoju gresku.

    Ti kazes da “ponisten glas nije borba” ali iz toga logicki ne sledi da je “glasanje borba”. Ajnstajnov citat je: “Insanity: doing the same thing over and over again and expecting different results.” Da se razumemo, ja zaista ne predlazem nikakvo resenje po pitanju glasanja i promene, samo mislim da je tvoj argument pogresan.

    • ma naravno. slažem se. nije dovoljno izaći na izbore i zaokružiti nešto🙂 bora je mnogo više od glasanja jednom u četiri godine. ali je zato apstinencija koja se naziva aktivizmom još veća glupost🙂
      hvala na komentaru🙂

      m.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s