Čokoladna zemlja

Standard

Pre nekoliko godina sam gledala dokumentarac o dijamantima i neizbežnoj Belgiji i od tada se ova zemlja nalzi na mojoj „what to visit“ listi zemalja.

InterRail karta, koju je Strahinja dobio (ovom prilikom se zahvaljujemo KZM Beograd) i mojoj koju smo kupili, nam je obezbedila da se vozikamo uzduž i popreko po Belgiji. U ovih pet dana smo bili smešteni kod naše Sonje i Tomasa u Luvenu (Leuven) a preko dana išli do Briža (Brugge), Antverpena (Antwerp) i Brisela.

Kada pogledate cene karata između ovih gradova shvatite da 300€ koliko košta InterRail karta se brzo isplate, pogotovo u Belgiji gde rezervacije nisu potrebne.
Do Belgije smo stigli WizzAir-om (Brisel Charleroi) za nekih 50-ak za nas dvoje u jednom pravcu, što stvarno nije mnogo.

Luven

Dok se truckamo u vozu na putu do Francuske koja je naša sledeća destinacija, moram da priznam da je Luven ostavio najveći utsak na mene. Grad podseća na scenografiju nekog bajkovitog filma u koju su se sada doselili studenti.

Tih 40.000 studenata sjajno se uklapa sa drugom polovinom stanovnika ovog grada koju čine stariji i porodice sa decom. Iako pun pabova, prodavnica (imaju neko ludačko kratko vreme, rade do oko 18h), kafea, ovaj grad odgovara i mladima ali i starijima – jer je i miran a, čak i u slabo osvetljenim ulicama, daje osećaj sigurnosti.

Da ne pominjem da je od Brisela udaljen samo 20 minuta vožnje vozom. Što se cena karata tiče, postoji super varijanta za one koji s vremena na vreme koriste voz – za 50 evra možete kupiti kartu koja omogućava 10 vožnji po celoj Belgiji (može više osoba da je koristi).

Prvo što vidite kada izađete sa železničke stanice u Luvenu su ljudi na biciklama. Ako ste čuli da je isto tako u Holandiji, da su bicikle svuda po gradu, a tamo niste bili – ne, to ne možete da zamislite. Ako niste bili/živeli u gradu 2x2km gde ljudi bicikle koriste kao glavno prevozno sredstvo onda ne razumete kako ovo izgleda.

Pritom, to nisu najnoviji modeli ovog dvotočkaša, već nešto stariji sa korpama napred i sedištima za klince pozadi.

Prvi utisak su i doterane devojke koje bez problema u šortsevima i suknjama sa najlon-čarapama voze bicikle. Čini mi se da za ovih pet dana osim sebe, nisam videla ni jednu devojku u farmerkama.

O uređenosti jednog studentskog centra bolje da vam ne pričam, vajrlesa nema skoro nigde u celoj zemlji, ali zato svi studenti imaju pristup internetu sa svojom šifrom. Sve ostalo je prilgođeno životu studenata.

Od katedrala i sličnih starijih građevina, sve kuće, pa i novije – prate taj dizajn sa tamnim ciglama i svetlim oknima prozora i vrata. Čudno je to što im možete piljiti u prozore dok se šetate jer su u nivou ulice i veoma uz samu ulicu (trotoari su užasno uski) a na prozorima nema zavesa a kamo li rešetki – tako da, hteli vi to ili ne, pogled vam leti ka prozorima.

Ljudi koji trče i vode računa, kako o svom telu tako i o duhu, deluju prilično motivišuće („evo već nedelju dana se držim na dijeti, samo nikako da odbijem slatkiše“) ali i svež vazduh koji dišu dok trče po gradu i gradskim parkovima svakako čini bavljenje sportom lepšim.

Jutro je… Niste sigurni koliko ima sati. Iako je sada mart i nije baš najsunčanije, pogotovo u ovim severnijim zemljama, nekako je sivo. I verujem da posle nekog vremena možete da se uželite sunca.

Pekare ne postoje onakve na kakve smo navikli, ovde zapravo od slanih peciva skoro da nema ništa. Sve su neki slatkiši. I pojma nemam šta ti ljudi doručkuju.

Jednom prilikom smo u njihovim marketima kupili pecivo koje je izgledalo veoma slano (oko 80 centi), ispostavilo se da su mrvice koje podsećaju na so zapravo bile šećer. Ili kada smo drugi dan hteli da kupimo sendvič (oko 2,5eu) – osim hleba i šunke nije bilo ničega. Dakle, ako krećete iz kuće i ceo dan nećete biti prisutni napravite sendviče – dobro će doći ako želite da prezalogajite nešto.

Brisel, Briž i Antverpen

Pošto smo u ovim gradovima proveli samo dan ili pola dana, šta god da napišem nemojte mi verovati. Mi smo bili prepušteni sami sebi bez vodiča i sa jednom kartom.

Briž je isto bajkovit ali u suvenir-fazonu. Kanali su prelepi, kuće o kojima maštate i muzeji po celom gradu… Jedini koji sam posetila bio je Muzej Dijamanata (tu su i Muzej Pomfrita, Čokolade..) simpatičan za one koji o dijamantima ne znaju ništa – pogotovo da ostanu na prezentaciji posle ture kroz muzej gde se pokazuje proces brušenja dijamanta. Cena za studente po osobi je 7,5 €. I da, u Brižu smo po preporuci prijateljice Jovane, jeli vafle u „Laurenzino“ za 2€, ali pošto smo ih samo tu i jeli ne znam kakve/kakvi su inače. Iako ih ima u kombinaciji sa prah šećerom, šlagom, čokoladom, belgijanci ih jedu bez ičega i zaista, samo po sebi testo je fenomenalno.

Antverpen sa opet genijalnom arhotekturom i katedralom koja je breath-taking, ali stvarno. Malo življi, sa više butika, ljudi, kafća, pabova. Pritom je na reci pa malo podseća na London i Temzu. Ako do sada niste znali da cenite pljeskavicu i ćevapčiće, pogledajte cenovnik u Balkanskoj kafani.

Iako nisam osoba koja prati modu (oni koji me poznaju ili koji su me videli znaju da je to živa istina), moram nekoliko stvari da prokomentarišem.

Devojke se jako lepo oblače, iako su boje malo tamnije, tu su suknje, haljine, šortsevi, lep nakit (najčešže neka bižu H&M fazon)… Prvo sam se pitala odakle im toliko čarapa i kako preživljavaju svaki dan na biciklama. Onda sam počela da ih zagledam i videla da svaka od njih ima makar neku rupicu ili celu štraftu pocepanu – nešto što ja nikada ne bih obukla. Te čarape kod mene, a i kod svih devojaka koje poznajem idu pravo u kantu. Ovde, očigledno nemaju problem sa tim.

Isto tako, veoma popularna second-hand prodavnica „Think Twice“ na koju smo naleteli u Antverpenu je puna ljudi i komada iz „nove“ kolekcije. Cene se kreću od 10-15 za bluzu do 20-30€ za neki ozbiljniji komad odeće. Tu se pored odeće mogu pronaći i cipele, vidno stare, kožne torbice, jakne…

Čini mi se da u Srbiji ne postoji ta kultura nošenja starih stvari, već da se na to gleda kao nešto što je sramota. Iako se neke organizacije različitim manifestacijama trude da second-hand i vintage vrate u život domaća publika mi deluje previše razmaženo za ovakav fashion poduhvat.

Što se Brisela tiče, do dela grada u kome se nalazi Evropski Parlament i zgrada NATO-a, nismo ni stigli, a i da smo stigli – nisam baš sigurna da bismo (osim slikanja ispred) znali šta da radimo. Sve što smo od Brisela videli je deo grada oko Grote Markt (Glavni Trg) odnosno, prevedeno na turistički jezik – ono ispod Brussels Central vozne stanice. Prodavnice čokolada, butici, pomfriti i vafle sa Menekenom koji piša na kraju – svakako grad koji treba da posetite, ako ni zbog čega, onda zato što je prestonica Evrope.

A ČOKOLADA?
Verovali ili ne, nismo jeli čokoladu. Ni jeli ni kupili. Zašto? Nemam pojma. Čini mi se da je za pravi doživljaj jednog grada neophodno nešto više od čistog turističkog pristupa. I možda mi se zato Luven najviše svideo, jer smo upoznali neke nove mlade ljude koji tamo borave, šetali se svako jutro i veče tim gradom, a kada smo konačno sve putanje naučili napamet – osetili smo se kao da smo “domaći”, makar tog poslednjeg dana😉

(Ovaj tekst napisan je na putu od Brisela do Pariza. Zbog snega koji je bio na severu Francuske, taj put umesto 6h sa više presedanja, trajao je oko 24h. O tome gde smo i kod koga zanoćili u mestu Lil Flanders, u sledećem postu😉 )

A sada:

Pozdrav iz, za sada kišne Francuske, nadam se da će već sutra biti vedrije, do sledećeg posta,

M.

2 responses »

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s