7 dana snega i sunca

Standard

Najbolji način da potisneš 24 sata puta u busu i čekanje na granicama: kada stigneš na odredište da ono prevaziđe tvoja očekivanja.

Drugu godinu za redom meni se to dešava u Risoul-u (Risul) u Francuskoj. Dok je u Beogradu proleće, na jednom skijalištu na Alpima snega ima i previše. Uticaj onoga što svi volimo da nazivamo globalnim zagrevanjem, oseća se i ovde, pa u januaru, umesto mećava i temperature ispod nule, ovde sija sunce punim kapacitetom.

Dve doline Risoul i Vars (Var) sa 180km staza i 50 žičara (a sve rade!) odgovarale su mi prošle godine kao početniku, a vidim da i drugari koji voze off road iz godine u godinu istražuju nove terene za snowboarding kao i za skijanje.

Skipass koji važi za obe doline koje su povezane stazama i žičarama, se ne provlači kroz aparate pri ulasku na žičaru pa gužvi najčešće nema. Vožnja sa 2750m nadmorske visine do centra sela Risoul na 1850m gde se nalaze apartmani, traje znatno duže od vožnje po planinama u našoj državi na koje smo navikli.

Iako smo doneli kofer hrane, od kobasica, viršli, gotovih jela, neizbežnih supica, ispostavilo se kao besmisleno jer su cene u marketima nešto više od onih u našim gradovima. Naravno klopa na stazi je dosta skuplja, ali za one koji do ručka ne mogu da izdrže, apartmani su na samoj stazi, pa mogu da skoknu na neki klops pre nego što nastave vožnju.

Ništa ne prolazi bez pića posle vožnje, u happy hour terminu od 16 do 17h kada uz DJ ekipu skačeš dok sunce polako zalazi. I tu ima neka fora sa popustima, pa umesto računa od 50 evra, juče smo za turu pića (a velika nam grupa) platili 27eu.

Žurka se uvek spontano nastavlja u sobi, mada neke momente ni mi nismo uspeli da protumačimo.

Sobe, pa kupanje – topla voda koje uvek ima (znam da zvuči debilno, ali to su male stvari kojima se neizmerno radujem posle sedmočasovne vožnje) i to za sve ljude u apartmanu, te vraća u život. Na terasi prirodnom frižideru uvek stoji gajba nekog domaćeg piva koje se cevči uz bagete, sireve, meso (ono što smo poneli od kuće)🙂

Danas mi je pukao vez na dasci, izgorelo mi je lice. Put kući će dugo trajati, i dok se budem truckala u busu tih dvadesetak sati, sa crvenim licem do pola, modricama po celom telu pitaću mi se šta mi je sve ovo trebalo! A znam da ću, kao i prošle godine, čim stignem u Beograd pozvati Bogija i Goksija da ga pitam kad idemo ponovo🙂

Za kraj, pogled sa našeg prozora. U njemu ćemo uživati još tri dana. Kući vraćamo samo fotke i uspomene, čekajući naredno skijanje u martu.

Trenutke zabeležili: Boba, Ruža i Džon.

One response »

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s