Porodično stablo ili vodič kroz Petrović – Milutinović – Nikolić – Pavlović korene

Standard

Na sutrašnjoj mini turi od Kraljeva do Viče (selo na 48km previše sati udaljenosti ako ideš busom) gde ću ja po ko zna koji put čuti ko je kome i kako rod, setih se da je ovo moje najuže porodično stablo veoma uzbudljivo.

photo by: Dethita

Za one koji o tome ništa ne znaju, evo kratkog objašnjenja.

Da počnemo od Sibinke, prababe (evo danas joj 48 godina od smrti). Jasno vam je da ovu ženu nisam upoznala, jedva je se i moja mama seća. No, ona je majka moje babe Dragice, kao i babine dve sestre – Mire i Naste. Sibinku Petrović je u principu zajebao njen otac, kada je raskinuo deal sa Pavlovićima o braku, te je poslao kod sina njegovog dobrog prijatelja – Babića. Pradeda Živorad je tada, kao Sibinka bio klinac pa kada su se njih dvoje uzeli, ovaj je postao bezobrazan. Da li zbog vradžbine koju su Pavlovići bacili, ne znamo, ali Živorad nije bio dobar muž. Sibinku je terao da radi, pa čak i u šestom mesec trudnoće.

No, moja baba Dragica, kako bi zbrisala iz sela, udala se za mog rođenog dedu Miodraga Milutinovića, tada već razvedenog sa jednim detetom. Od njega ja furam ovo prezime, da razjasnimo na početku. Rodi se majka moja – Slavica, a onda deda odluči da zapali u Bgd da radi kao upravnik pošte. I, ne vrati se nikada. Baba skonta koji je to fail, pa nazad kod roditelja. Tamo umre Sibinka, mučena žena. Pradeda se oženi opet, kažu jedva je sačekao da se prababa ohladi. Već četrdeseti dan, ovi su puštali muziku – baksuzi!

Babu oteraju sa sve kevom i ona gde će, šta će – u Sibinkinu porodicu – Petrović. Bude tu malo, pa zapali dalje (ovo je mnogo kompleksno i dugo je trajalo – pa da skratim) naleti na mog dedu Miroslava Pavlovića. Verovatno da ispravi majčinu grešku, pa se uda za nekog Pavlovića. Taj čovek je bio sjajan. Naučio me je da gurnem celu ruku u čašu sa pivom, i bio je moj jedini deda koga sam imala i poznavala. Evo i sada, kada dođem u Kraljevo, baš je tužno, kad nema njega da te šalje po pivo i gasi TV da se ne pregreje.

Op-op, rodi se ujka Vlada. U tom trenutku mama ima dva polubrata – Žarka (od oca) i Vladu (po majci).

Druga baba, Dragicina sestra – uda se za Acu Petrovića (ovo je isto deda koga nisam stigla da upoznam) – oca moje tetke Vesne. Ovo pominjem čisto ilustrativno, da vidite koliko mi, dalje od par prezimena ne idemo!🙂

I sve to okej, baba se sad preziva Pavlović, tako i ujka i ujna i braća. Koje ja obožavam i nekako mi uvek žao što smo samo mama i ja Milutinović. Ali, jebi ga, takav je život.

photo by: SevinmuR

A da, kako sam ja upala u celu priču. Ne znam. Rodila sam se i mama mi je rekla da tata ne živi sa nama, da je takav dogovor i da to ne znači da on mene ne voli, samo eto nije tu. I ponekad tata pošalje neke lepe igračke, divnu jaknu. Tatu upoznam sa svoje četiri godine, kod njega kod kuće. I to i dalje pamtim. Ceo taj dan. Naravno, pošto tatina familija ne zna za mene dugi niz godina (do moje 13) tako ni ja ne nosim tatino prezime – Topalović, već furam i dalje mamino.

Međutim, i mama me ispali. Odluči da se uda (39godina) i rodi moje omiljeno stvorenje na svetu, najiritantnije a tako voljeno i drago – Dostanu. Ona tu i promeni prezime u Nikolić, pa ja jedina izvisim. Okej, tu je ujka Žarko, ali pošto nismo bog zna kako bliski, kao da sam sama. Međutim, imali smo mi i Nikolića u prodici, majka maminog oca – mog original dede, onog Milutinovića, njeno devojačko prezime bilo je Nikolić. Kažem ja, tri prezimena – gore dole – i to je, nema dalje!

Ja krenem koracima svojih baba i majke, a i da ne budem luzer i sama – nađem dečka koji se preziva, eto isto kao i ja. Nismo rod, proverim ja to. Ali ni to ne bude baš kako je planirano, pa opet ostanem sama, sa svojim prezimenom.

Dok mi mama za moj 18. rođendan, ne podari dečka, ovog s čijim je ocem bila u mladosti, bratom njene prijateljice i kume. On, naravno, preziva se Pavlović🙂 Tako da sam ja sad u principu srećna, jer, ako me ikada oženi, nosiću prezime isto kao moja braća🙂 Ali da se zna, samo ću ga dopisati pored svog. Ipak, zavolela sam ga nekako, za celih ovih dvaes leta.

To bi bilo ovako – u kratkim crtama.

P.S. I neko mi reče da moj tata isto tako ima još jedno dete. Rođen je iste godine kad i ja, živi daleko odavde i zove se Marko. Nadam se da će tata jednog dana shvatiti da mi je bitno da upoznam svog brata, pa da će mi dati potrebne informacije da ga nađem. I nadam se da makar malo ličimo.

Živorad je uvek želeo muško dete, ali je dobio tri devojčice koje je prvi put zagrlio na samrti. Kada je Sibinku u šestom mesecu terao da radi, ona je pobacila – nosila je dečaka.

2 responses »

  1. Maso, prava si spisateljica. Izvini sto ne pisem nasa slova, s, c, i c sa kukicama i kvacicama jer jos nisam naucila kako da aktivniram srpsku azbuku na Meku. Srecno sa papirima
    tetka od Pavlovica S.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s