Da li želite da menjate svet?

Standard

Da nam je malo više Milica, poput ove, Srbija bi nastavila tamo gde je stala 12. marta.

kk2

Dvogodišnja borba sa vlastima, borba za sredstva koja su nam obezbeđena pa oduzeta, borba da bismo imali gde da radimo, da učimo. Borba za nas i buduće generacije, borba za ovu državu – za sve se ovo ona borila dok je jedan, naizgled nebitan bord, pokušavala da spasi.

Brod Argus, država Srbija dobila je na poklon od vlade Nemačke 2003. godine. Taj ugovor o poklonu potpisao je prvi demokratski izabrani premijer Srbije, Zoran Đinđić. Onaj koga smo neposredno posle toga ubili. Kažem mi, jer smo mi bili oni koji ništa nisu uradili da to spreče, kao što ništa nismo uradili da da se kazne, ne samo počinioci, već i naručioci tog ubistva.

Taj brod je deo nasleđa Zorana Đinđića, kako materijalnog tako i simboličkog.

Milica je, kao studentkinja biološkog fakulteta prvi put čula za ovaj brod. Argus vam dođe kao neka prokleto moćna naprava, koja može da ispituje sve u vezi sa rekama, od vode, životinja, biljaka, svega… Kada je shvatila da o brodu ne znaju njene kolege kao ni, kasnije kada je postala asistentkinja na fakultetu, njeni studenti, a da je brod namenjen upravo stručnjacima i studentima iz te oblasti, počela je da se raspituje o brodu.

Ispostavilo se da se nalazi u birokratskim kandžama ministarstva Dulićevog i da je do njega teško doći. Prošle godine, u ovo vreme, kada sam sa Milicom sedela na kafi, rekla mi je da je ovo njen poslednji pokušaj. Više se ni ne sećam koja je bila poslednja varijanta da se za taj brod izvuče i da se rekonstrukcija istog započne. U startu je bilo potrebno nekoliko stotina evra za par delova koji su falili, međutim kako brod nije bio korišćen, već stajao van vode, bez neophodnih remonta, količina novca da se vrati in shape bila je sve veća.

Juče sam pitala Dulića kako je moguće da ovaj brod toliko godina nije bio prioritet ministarstva za koje je nadležan, a on je ponosno izjavio da su brod sredili.

To srediti u rečniku naših političara znači: štiklirali, iskulirali, završili. Brod je danas u nadležnosti Centra za promociju nauke, pa oni preko Ministarstva nauke vuku neke pare iz različitih fondova da ga srede. Optimisti se nadaju da će već u martu biti ponovo u funkciji.

Milici i ljudima oko nje svaka čast. Treba imati hrabrosti, volje, strpljenja da se, kako ona kaže: “stvari sa minusa pomere na nulu“, ali i dve i po godine uložene u birokratska prenemaganja.

Ja danas o ovome pišem blog, oduševljena a ujedno poražena činjenicom da slavim nešto tako… prosto. Nešto što bi trebalo da se podrazumeva.

Jadni smo i bedni kada među nama ima ovako malo boraca.

Hvala Milici na svemu, što će sutra možda moja sestra istraživati na Argusu, hvala joj što je istrgla iz kandži političara brod za nas, za građane i građanke ove zemlje – kojima je brod i namenjen. Hvala joj što se izborila za nasleđe Đinđićevo, ali joj najviše od svega hvala što je meni dala ono što mi je nedostajalo mesecima unazad… veru.

One response »

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s