Ponižavajuća “Parada”

Odlazak u bioskope za mene je suočavanje sa realnošću. Ponekad se toliko ušuškam u svoju percepciju Srbije, da mi je odlazak na “Paradu” ili “Šišanje” surovi šamar posle koga samo ćutim.

Nisu potresne scene u filmu, već je jeziva publika koja se smeje kada Romu iz “Šišanja” razbiju glavu, koji aplaudiraju na scene nasilja u oba filma, koji skandiraju “Ubij zakolji”… Klinci u redu iza mene sinoć su komentarisali: “Šta sam koji kurac došao da gledam ovo pedersko sranje?”, ja sam sedela i ćutala, jer sam se, možda i prvi put uplašila da ti klinci mogu da me ubiju od batina. “Da živimo u normalnoj zemlji”, kaže Strahinja, “ja bih ustao rekao mu da ode sa projekcije da nas ne ometa, a u slučaju da taj klinac krene na mene, ostatak sale bi ustao. Ovako, mogli bi nas dvoje ovde da ubiju a niko ne bi reagovao.”

Continue reading

Advertisements

O ovom našem gradu…

Jednom sam uhvatila sebe da prijateljici, koja ne dolazi sa ovih prostora, sa neverovatnim ushićenjem pričam o Sarajevu. Kada me je pitala zašto sam toliko srećna kada o Sarajevu pričam, nisam umela da joj odgovorim.

Pokušavam, ali svaki put bezuspešno, da objasnim zašto volim da idem u Sarajevo, zašto mi je tamo uvek tako lepo i zašto se uvek vraćam. Nemam 50 godina kao moja mama, pa da Sarajevo pamtim po raji i sarajevskoj zabavi iz mladosti, nisam tamo odrasla, niti imam rođake ili bilo kakve porodične prijatelje. Moja generacija, još uvek je srala u pelene, dok su oni srali po našim životima. Vrištali smo iz krevetaca dok su među nama postavljali granice, nacionalne, verske i ratne. Tada nas nisu čuli.

Continue reading

Porodično stablo ili vodič kroz Petrović – Milutinović – Nikolić – Pavlović korene

Na sutrašnjoj mini turi od Kraljeva do Viče (selo na 48km previše sati udaljenosti ako ideš busom) gde ću ja po ko zna koji put čuti ko je kome i kako rod, setih se da je ovo moje najuže porodično stablo veoma uzbudljivo.

photo by: Dethita

Za one koji o tome ništa ne znaju, evo kratkog objašnjenja.

Da počnemo od Sibinke, prababe (evo danas joj 48 godina od smrti). Jasno vam je da ovu ženu nisam upoznala, jedva je se i moja mama seća. No, ona je majka moje babe Dragice, kao i babine dve sestre – Mire i Naste. Sibinku Petrović je u principu zajebao njen otac, kada je raskinuo deal sa Pavlovićima o braku, te je poslao kod sina njegovog dobrog prijatelja – Babića. Pradeda Živorad je tada, kao Sibinka bio klinac pa kada su se njih dvoje uzeli, ovaj je postao bezobrazan. Da li zbog vradžbine koju su Pavlovići bacili, ne znamo, ali Živorad nije bio dobar muž. Sibinku je terao da radi, pa čak i u šestom mesec trudnoće.

Continue reading

Da li želite da menjate svet?

Da nam je malo više Milica, poput ove, Srbija bi nastavila tamo gde je stala 12. marta.

kk2

Dvogodišnja borba sa vlastima, borba za sredstva koja su nam obezbeđena pa oduzeta, borba da bismo imali gde da radimo, da učimo. Borba za nas i buduće generacije, borba za ovu državu – za sve se ovo ona borila dok je jedan, naizgled nebitan bord, pokušavala da spasi.

Brod Argus, država Srbija dobila je na poklon od vlade Nemačke 2003. godine. Taj ugovor o poklonu potpisao je prvi demokratski izabrani premijer Srbije, Zoran Đinđić. Onaj koga smo neposredno posle toga ubili. Kažem mi, jer smo mi bili oni koji ništa nisu uradili da to spreče, kao što ništa nismo uradili da da se kazne, ne samo počinioci, već i naručioci tog ubistva.

Taj brod je deo nasleđa Zorana Đinđića, kako materijalnog tako i simboličkog.

Milica je, kao studentkinja biološkog fakulteta prvi put čula za ovaj brod. Argus vam dođe kao neka prokleto moćna naprava, koja može da ispituje sve u vezi sa rekama, od vode, životinja, biljaka, svega… Kada je shvatila da o brodu ne znaju njene kolege kao ni, kasnije kada je postala asistentkinja na fakultetu, njeni studenti, a da je brod namenjen upravo stručnjacima i studentima iz te oblasti, počela je da se raspituje o brodu.

Continue reading

Gest

Otišla je još jednom kod njega, da se pohvali svojim ocenama i putovanjima. Pričala je o divnim ljudima koje je upoznala i načinima života koji su se vodili u zemljama koje je posećivala. O hrani i piću, o cenama, o kulturi, o prevozu koji je njoj bio merilo stanja u državi. Zato je i odlazila tamo. Verovala je da će upoznavanjem drugih država, putovanjem u druge države, više voleti svoju. I volela ju je. Svaki put, kada se vraćala u svoj grad, volela ga je još više. Makar zbog tog osećaja da je tamo neko čeka. Neko njen.

Rekao joj je ga ne zanima gde ide i šta radi. Da mu se ne sviđa njeno šetanje po svetu, jer to za nju nije dobro. Iako se trudio da sakrije, pokazivao je znake ljubomore na njen život koji je sama vodila, ne obazirući se na njega. Na tome joj je uvek zamerao. Kaže da se za nju brinuo svaki put kada bi negde otišla, da mora češće da mu se javlja. Da on, odlazak u neke države, nikada neće podržati. Govorio joj je i da nije sama na ovom svetu i da mora da vodi računama o ljudima oko nje. Mislio je da ona sve što radi, radi njemu u inat, da bi dokazala da ona to može. Svaki put, kada bi joj držao pridike, mislila je o tome kako on i nije toliko stariji od nje, da on na to nema pravo. I svakako ga nije imao. Iako je, zaista bio finansijer njenog načina života, o njenim stavovima nije mogao da odlučuje. Mrzela je svaki dinar koji je od njega uzimala, mrzela je što zavisi od njega, zato što mu se pravda i zato što je stalno osećala da mu nešto duguje.
Svaki put kada bi mu se suprotstavila, počinjao bi da viče, a ona je sve brže gužvala parče papira koje joj se našlo u rukama. Ruke su vremenom počele da se tresu, a sve što je planirala da kaže stalo je na pola puta, gušeći je u ždrelu. Trudila se da udahne, misleći da će disanje sprečiti nalet suza. Nije uspelo. Misli koje su joj se motale po glavi, međusobno se gurajući, na kraju bi napolje izgurale i tu poplavu. Disala je, i dalje vrteći papir u rukama, odbijajući da pred njim plače zbog njega.

Nastavljao je da govori o njenoj neodgovornosti, nezrelosti. Da je samo mogla da govori i da ne plače, sve bi mu rekla. Pitala bi ga da li je neodgovornost pravljenje dece i nepriznavanje njih? I da li je pomislio kako je njegovom sinu, koji živi kilometrima udaljen, neznajući ko mu je otac? Ranije, kada mu je predložila da pronađe svog sina, rekao joj je da se to nje ne tiče.

Htela je da ga pita i da li misli da novcem može da kupi ljubav i vreme? Kako li je devojčici koja mamu do svoje četvrte godine svakog dana pita gde je tata, onoj devojčici koja se stidi što u dnevniku nema imena oba roditelja? I iznad svega, htela je da ga pita odakle mu pravo da o njenom životu sudi, kada nikada nije bio deo istog? Odakle mu pravo da govori o njenoj majci i tome kako ju je vaspitala, kada on u tome nije hteo da učestvuje?https://massamilutinovic.files.wordpress.com/2011/11/gest.jpg?w=300

Nije hteo, sve do sada. Danas, on želi da bude otac i da joj naređuje. Brani i dozvoljava. Danas on želi da se pita i da bude pitan. Odakle mu hrabrosti da to traži? Danas, kada ona puni dvadeset godina. Pomisao da to izgovori naterala je da plače. Prišao joj je, kao svaki pravi otac, zagrlio ju je i rekao da je voli najviše na svetu. Zagrljaj je oterao bes i suze. Odjednom, odbijala je da pusti ono što je toliko godina čekala, osećaj da je ona tatina ćerka. Taj osećaj koji je svih tih godina zamišljala i o kome je maštala. Bio je to bedan gest vredan svega. Pitanja su nestala i postala nebitna.

Kada je izašla napolje, htela je da zove svog dečka. Razmišljajući o razgovoru koji joj sledi, shvatila je da će se njen dečko složiti sa njenim ocem, pozdraviti njegovu brigu, i da je nikada neće razumeti. Shvativši to, prekinula je poziv.

Univerzum joj se još jednom iskezio u lice. Nekom suludom kosmičkom šalom, uspela je da pronađe partnera koji je ličio na oca koga je jedva poznavala.

Devojka sa crvenim noktima

Počela je da lakira nokte u crveno, nosila veliko srebrno prstenje i ogrlice koje su zveketale za njom. Iz širokih dukserica prešla je u crne uske haljine.

Prestala je da sluša muziku koja je pratila njen stil oblačenja i gutala džez pesme koje je nalazila na internetu. Trudila se da zapamti ime svakog izvođača, numere, kao i reči pesama.

Jela je kavijar i buđavi sir, iako joj su i jedno i drugo u njoj izazivali povraćanje. Sa piva je prešla na vino.

Više je nije bilo u njenom, do tada redovno posećivanom kafiću. Počela je da izlazi na mesta sa wirelles koncekcijom i knjigu zamenila laptopom sa koga je čitala knjige naučne fantastike koju je mrzela. Ali je pamtila svaki detalj koji je mogao pomoći u konverzaciji sa njim. Ponekad bi nešto i zabeležila sa strane.

Trudila se da zavoli destinacije o kojima je on pričao, iako su Velika Britanija i Švedska njoj i dalje delovale primamljivije. Počela je da se javlja na telefone, uredno vodila razgovore sa novonastalim drugaricama, koje su, isto kao ona, lakirale svoje nokte u crveno. Govorila je o modi i išla u kupovine. Radila je sve što i druge devojke. Uvek sa noktima obojenim u crveno.

Sav njen trud imao je jedan cilj – da se dopadne njemu. Da bude onakva, kakva je mislila da on želi da ona bude. Nije shvatala da je on voli zbog svoje drugosti. Zbog njene posebnosti i kontradiktornosti svemu onome što je on bio. U njoj je tražio ono što on nikada nije mogao da bude.

Želeo je da gleda bunt i revolt, nesavršenost u pokretima, svakodnevnu spontanost, budućnost bez ciljeva ali sa jasnom vizijom… Iako ga je svakodnevno nervirala njena vera u ljude i osmeh koji je pratio svako njihovo buđenje, voleo je da je gleda. Kako skakuće po stanu, puštajući glasno radio dok nevešto sprema jutarnju kafu.

Voleo je i njenu kafu koja je svakog jutra bila drugačija, jer je količina kafe u njenoj kašičici varirala od jutra do jutra… Nerviralo ga je i njeno ubeđenje da svet u kome živi nije onaj kome ona mora da se prilagodi, već svet koji se njoj mora svakodnevno prilagođavati. Nervirala ga je, ali ga svakodnevno oduševljavala.

Kada je prestala da veruje u taj svet, krojen za nju, prerušavajući se u devojke sa crvenim noktima, izgubila je njega. Njemu ona više nije bila potrebna. Pretvorila se u ono što je on svakodnevno živeo, u ono što je svakodnevno gledao u odrazu ogledala. Prilagođavajući se svetu, pored njega, izgubila je i sebe.

Photo by: Zoewiezo

Published on 1.27.2011.