U lice cenzuri

Standard

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava. 

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

 

Blogovi i stranice:

 

2389

Akuzativ

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović – Piskaralo

Anita Mitić

Biljana – Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Constrictoria Boa

cult – B92 blog

DJ Ivica

Dokona popadija

Đorđe Bojović

Edis Đerlek

FCBK

Just Bloggin’

Kontrapress

Luka Božović

Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Milica Čalija – blog

Milja Lukić

Miloš Sečujski – B92 blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas – blog

Novi Sad 2020

Novosadsko ubrojčavanje

Ostavite Teslu na miru

Panonska ludost

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pećko pivo

Prešlicavanje

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sara Radojković

Savesna

Sistem i lom

Staša Koprivica – 100 lisica

Vazda nešto

VladanBa’s Blog

Vladan Slavković – Kraljevo online

Veličković::Blog

Velimir Mladenović – B92 blog

Žene sa Interneta

 

Građanke i građani:

 

Nikola Adžić

Stefan Aleksić

Ana Belotti

Ljiljana Bukvić

Bojan Cvejić

Robert Čoban

Snežana Čongradin

Vesna Đukanović

Ratko Femić

Višnja Filipović

Jovana Gligorijević

Jelena Jovanović

Aleksandar Kokotović

Lav Kozakijević

Sofija Mandić

Radmilo Marković

Vladimir Marović

Maja Mićić

Lazar Milovanović

Peđa Mitrović

Sandra Popović

Tatjana Radunović

Aleksandra Sokolović

Zorica Šćepanović

Stefan Šparavalo

Katarina Tadić

Nikola Tomić

Đorđe Trikoš

Maja Vasić Nikolić

Marko Vidojković

Ivan Vlajić

Maja Vrtarić

Sanja Zrnić

Susret.

Standard

Koliko često razmišljaš o meni? Jer ja o tebi razmišljam svaki dan. A i dalje ne znam šta ću ti reći ako se sretnemo. Zamišljam kako bih možda samo prošla pored tebe, jer ti dovoljno dugo ne zaslužuješ ništa više od prezira i mržnje. Ili bih te samo pogledala i ostavila ti da protumačiš šta sve imam da ti kažem. Da makar jednom iskreno shvatiš šta si uradio. Da si me povredio, da me možda nikada nisi ni voleo, da si me ostavio. I to više puta.

Ali ja bih ti pisala, zvala te i vraćala ti se. Iako na moja pisma nikada nisi odgovarao, a sigurna sam da su ti stigla i da si ih pročitao, možda čak i nekoliko puta, jer i posle ovoliko godina ih držiš na istom mestu. Videla sam ih kada sam spremala kuću, onda dok smo živeli zajedno. Kad sam ja živela kod tebe. Istina je da sam ja inicirala zajednički život i da sam ja od istog odustala. Ali moraš da znaš da si me ti oterao, jer me takvu kakva sam, nikada nisi želeo kod sebe. Ni prvi, ni drugi put. Nikada me nisi želeo ovakvu.

Najviše me boli to što su ti neke druge uvek bile važnije. Njima si više verovao, više si ih čuvao, kada su odlazile, za njima si uvek više patio. Za njima si patio. I one su uvek zauzimale prvo mesto, moje mesto.

U našem odnosu, uvek si bio samo nemi posmatrač. Odnos je nešto što postoji između dve osobe i ne opstaje ako u njemu samo jedna osoba učestvuje. Kada je samo jednoj osobi stalo.

Koliko sam samo ljuta kada se setim svih rođendana koje sam provela bez tebe. Kako sam te čekala da se pojaviš ili makar da zoveš. A poslednje dve godine od tebe pred kraj dana stiže poruka: “Draga Mašo, puno sreće, zdravlja, ljubavi.” Zadrži malo dostojanstva i nemoj ni da mi pišeš, jer me te tvoje šablonske poruke bole više nego onda kada mi nisi čestitao rođendane.

Kada me u svakodnevnom životu koji pokušavam da napravim što normalnijim, neka, ničim izazvana uspomena na tebe učini nepodnošljivom za ljude koji me vole, želim samo da te nema. Da nikada nisi postojao, da se nikad nismo upoznali. Poslednji put sam htela da ti razbijem prozor. Na kući ili kolima, svejedno je.

Ali kada mi se i na sekund učini da mi ideš u susret, prestanem da dišem a osećaj da mogu da nastavim da koračam mi se vrati tek onda kada shvatim da to nisi ti.

Zato znam da ti nikada ništa od ovoga neću reći niti uraditi, jer ti si uvek bio i bićeš moj otac.

Nekome je država majka, a nekome maćeha

Standard

Već mesec dana u Svetogorskoj 45, u stanu broj 5, pored mame, Dostane i mene diše i jedno čupavo stvorenje. Odluka da uzmemo psa doneta je konsenzusom, nije bilo pritisaka sa strane, nije bilo kampanja koje su udarale na emocije i manje ili više svesni promena koje će uslediti, Beka je postala deo porodice. Imati psa za kućnog ljubimca nije isto kao imati ribicu. On zahteva mnogo truda, posvećenosti, strpljenja. Najveći problem je naučiti ga da ne grize najnovije patike i da ne piški i kaki po kući. Nagrada za dobro obavljen posao je važna, ali je kazna za štetu koja je napravljena neophodna. I ovaj sistem za sada sjajno funkcioniše.

Zato mi je malo nejasno, zašto ovaj dobar sistem naša država ne primenjuje? Zašto je za paljenje Bajrakli džamije, nakon devet godina, osuđen niko? Kako je moguće da Kimi, isti onaj koji nije osuđen za paljenje džamije, ušao na fudbalski teren nakon utakmice, izvršio delo za koje je predviđena novčana kazna i obavezno izricanje zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama, a već sutradan, rame uz rame sa igračem na koga je nasrnuo, sedeo na konferenciji za medije organizovanom od strane kluba?! Jasno vam je, adekvatna kazna nikada nije usledila.

kimi

I dalje ne razumem kako se država Srbija pred svojim građanima oprala za onih milion dolara koje je dala za Miladina Kovačevića – da, da, mislim na onog krupnog momka koji je svog vršnjaka oterao u komu, a nekoliko dana kasnije na poziv onih koji danas obavljaju najviše državne funkcije, bio gost u Narodnoj skupštini. Kada država Srbija oslobodi estradne ličnosti koje su na televiziji sa nacionalnom frevencijom izgovarale uvrede na račun druge verske zajednice; kada dozvoli da suđenje traje godinama dok te iste osobe ponovo izvršavaju delo za koje su optuženi, ona otežava posao svima nama koji pokušavamo klincima da objasnimo zašto je loše ismejavati druga iz odeljenja jer mu je koža malo tamnija od tvoje.

zabranjeni-na-pinku-milos-bojanic-vredanje-jevreja-maja-nikolic-1328585176-73484

Ovaj dobro poznat model gde bad guys nikada ne odgovaraju za počinjena dela se uspešno primenjuje na svim nivoima – od neplaćanja računa za struju (jer će ti u nekom trenutku pola duga biti otpisano) do ubistava. Sećate se, još uvek ne znamo ništa o političkoj pozadini ubistva prvog demokratski izabranog premijera kao i ubistava novinara? Država posebno uživa u tome da od žrtava pravi još veće žrtve, dok nasilnike ostavlja da divljaju na slobodi.

Bilo da su u pitanju žene koje trpe nasilje u porodici koje iz svog doma bivaju izmeštene u sigurne kuće ili Brankica Stanković koja godinama živi sa policijskom pratnjom ili potencijalni učesnici Parade ponosa koju zabranjuju iz godine u godinu.

Pre neki dan je stigla bezbednosna procena za Paradu ponosa 2011. Spisak informacija kojima je država raspolagala staju na četiri strane. Dok čitam, već mi je frka od sledećeg Prajda, a onda mi opet nije jasno zašto smo mi zabranjeni? Zašto nas guraju u svoja četiri zida? Šta smo mi loše uradili? Ja nisam spremala nikakve kamenice i planirala razaranje grada.

Šta je loše uradila Brankica Stanković? Postavljala nezgodna pitanja? A žena koju muž mlati kod kuće? Da li je presolila ručak?

Naša država je trebalo dobro da razmisli pre nego što je se prijavila da o nama brine. Prema nama se ponaša kao prema usvojenom detetu koje ne voli, dok bezuslovnu ljubav čuva za svoje biološko ali ne tako poslušno dete. Za nevaljalu decu uvek ima izgovor i opravdanje i ne voli da ih kažnjava. Jer su ipak njena.

Ona nije sposobna da brine o svojim građanima, zato joj starateljstvo nad nama treba ukinuti.

Vodite računa šta zaokružujete 16. marta.

Ponoćni Prajd 2013. (Behind the scene)

Standard

Taman što smo u kombi spakovali vodu, transparente i sve đakonije koje će nam sutradan biti neophodne, dok okruženi sa preko pet hiljada policajaca i duplo više huligana budemo šetali tih 970 koraka, portali su počeli da objavljuju nezvanične informacije da je Prajd ponovo zabranjen.

voda

Niko od nas dvadesetak koliko nas je bilo u kancelariji nije verovao da je to istina. Mislili smo da je to neka fora, da se ovi ludaci povuku sa ulice… Nismo verovali sve dok se u drugom dnevniku RTS-a nije ukazao premijer Dačić objašnjavajući da je Prajd zabranjen ponovo iz bezbednosnih razloga.

I pored nekog prirodnog olakšanja jer Prajda neće biti, zbog svog straha koji sam osećala svih tih mesec dana, osećala sam se kao da je neko prosuo vreću govana na mene. Svi smo bili sluđeni i jedna, do tada euforična ekipa, samo je zaćutala.

Gledamo Dačića na RTS

Gledamo Dačića na RTS

Tokom tog dana u Medija centru sam delila akreditacije novinarima i na pitanje “Da li će Prajda biti?” i “A je li postoji plan B ako ga otkažu?” samouvereno sam odovarala: vidimo se sutra u 10! Nemojte da kasnite! Inače, zanimljivo je to da se uvek u javnosti govori da je Prajd otkazan, a on je zapravo zabranjen. I to treći put po redu.

Ta samouverenost je bila dobro utemeljena u fidbeku koji smo stalno dobijali od policije i ostalih službi koje su planirale obezbeđenje Prajda. Naš tim se sastajao sa njima i stalno su pokazivali spremnost, objašnjavali sve bezbednosne procedure i do poslednjeg dana smo sa njima bili na stalnoj vezi.

Našem Marku koji je prethodnih godinu dana skupljao papirologiju potrebnu za prijavljivanje Prajda čak nisu ni javili dok se Dačić nije ukazao na TV-u. Počeli su da zvone telefoni a Ivan, Boban i ja smo pokušali da budemo konstruktivni. Zaključali smo se u jednu prostoriju i počeli da smišljamo plan B.

Posle pola sata smo izašli sa nekim super-kul planom i izneli ga našoj smorenoj ekipi. Svi su odreagvali “Okej, važi.. Štagod.” osim Maje. Maja je direktorka organizacije u kojoj radim i iako mlada ona je jedna, što bi Ivan rekao: tačna osoba.

Maja je i dalje bila u šoku, gledala u prazno, češala se kao ludak (što uvek radi kada je nervozna) a onda počela da priča: “Neću više! Neću majke mi! Pa šta više treba da uradimo? Godinu dana! Godinu dana nas zavlače! Šta još treba da uradimo? Je li i ***** da im popušimo? Jer ako treba, ajde! Ne mogu bre, neću! Evo ima da uzmem ovu gej zastavu da se vežem ispred Vlade i da čekam! Pa samo neka me hapse! Treću godinu za redom!” Svašta je tu Maja govorila i ovo nije baš autentično, jer ono što je ona izgovorila je bilo mnogo motivišuće, čim smo mi te večeri šetali od Vlade do Doma Narodne skupštine.

Da smo u nekom filmu na tu scenu bi usledio aplauz. Ipak, ja sam rekla: Pa dobro, je li idemo ispred Vlade? Svi su se složili i ostalo je samo da to organizujemo tako da što više ljudi, policije i medija dođe tako da to ne čuju nacoši a da nas uz to policija ne spreči pre nego stignemo do Vlade.

Pošto su svi skupovi bili zabranjeni za sutrašnji dan, mi smo se dogovorili da ljudima kažemo da se okupljamo u 23h i da ćemo do ponoći sve završiti. Našli smo transparent sa kojim smo dve nedelje ranije stajali ispred Doma Narodne skupštine na kome je pisalo ČEKAMO VAS NA PRAJDU, okrenuli ga, uzeli sprej, koji je ostao od našeg gerilskog akcijanja, i napisali: OVO JE PRAJD!

IMG_285681166956200

Poslali smo SMS-ove svim novinarima koje smo tog dana akreditovali sa tekstom: Prajd je ponovo zabranjen. Vidimo se ispred Vlade u 23h. Javljali smo prijateljima, a onima kojima nismo javili i dan danas moramo da se izvinjavamo zbog toga što nisu bili deo ovakvog događaja.

Kada smo došli ispred Vlade tamo je već bilo brdo ljudi. Poznata lica prijatelja i nekih poznanika, profesora sa fakulteta… Sav strah je nestao. Zgrabili smo taj transparent, formirali kolonu i krenuli ka skupštini. U nekom trenutku je kolona krenula na trotoar – fini ljudi, šta ćeš. A ja sam, posle dva piva kojima sam “razbijala strah”, počela da se derem: na ulicu! Na ulicu! Kolona je zauzela jednu traku Kneza Miloša i nastavila da ide prema skupštini.

Razvili smo  gej zastavu a iza nas je bilo oko 300 ljudi! U nekom trenutku sam rekla Ivanu i Jasmini (i ko se sve tu našao) hajde da navijamo! Počeli smo sa OVO JE PRAJD! a nastavili sa OVO JE SRBIJA! OVO JE PRAJD!

Ovo je Srbija!

Ovo je Srbija!

Nikada nisam bila ponosnija. Pojavili su se ljudi koji na Prajd inače ne bi došli i zajedno smo razbili granice i pokazali zube. Svima njima. I premijeru i nacošima. Policija je u nekom trenutku pokušala da nas zaustavi, a kada su shvatili da to ne mogu ili prosto ne žele, samo su nas pitali dokle idemo i obezbedili našu kolonu.

Završili smo sa gej zastavom ispred skupštine. Čak se nekoliko nas bacilo na nju u pobedničkom stilu.

Razlog zbog kog sam odlučila da napišem ovo je zato što mislim da ova priča mora da bude zabeležena još negde, osim u našim sećanjima. Ali pre svega ovo pišem jer znam koliko je važno da budemo hrabri. Da Maja te večeri nije doživela nervni slom, završili bismo sa nekom light akcijom sutradan. Nikada ne bismo izašli na ulice i nikada ne bismo saznali da to zapravo možemo! Uradili smo onako kako smo se osećali, nismo dozvolili da ostanemo u tom osećaju kao da nas je neko upravo zapljusnuo kofom govana koju smo sa slašću pojeli.

Kada bismo svaki dan svi bili samo malo hrabriji, kada bismo progovorili o stvarma koje nas muče, bilo da je to što nam muž tu i tamo opali šamarčinu, ili što nas direktor jaše kako stigne ili to što radimo u javnom preduzeću u kome se na naše oči krade, učinili bismo naš dom, našu zemlju lepšim mestom za život.

Ta hrabrost često dolazi i sa posledicama koje ne želimo, ali je oseća pobede i ponosa koji imaš onda kada si hrabar i kada se zauzmeš za sebe, vredan toga.

Usrali smo se od straha - ali je vredelo! :)

Usrali smo se od straha – ali je vredelo! :)

Na Prajd se ne zove, na Prajd se dolazi!

Standard

Ovih dana ozbiljno razmatram odevne kombinacije za Prajd. Nikako nisam sigurna šta deluje najviše strejt iz mog ormara. Uostalom, ono što mislim da huligani smatraju strejt dres kodom verovatno ni ne posedujem. Sve što sam kupovala ove sezone (ČITAJ: sve u šta mogu da uđem) je u nekim ludačkim bojama, a sa svojom kratkom plavom kosom ne doprinosim baš poželjnom izgledu za doći i otići sa Prajda.

Kada sam 2010. godine izmislila 101 dobar razlog da na Prajd ne odem, hodala sam ulicama Beograda izbegavajući kamenice ali sam se tada, u tom haosu osećala sigurnom. Nisam imala razloga da se brinem, jer ja, uzorna strejt građanka (duhom i izgledom) nikako nisam bila meta onih divljaka. Sa te strane, ja sam mogla da budem i jedna od njih.

U subotu ću biti na onoj drugoj strani. Strani svih onih koji nemaju privilegiju da svaki dan napuste svoj dom baš onako kako žele. Na strani onih koji nemaju privilegiju da na svom poslu otvoreno govore o ljudima koje vole, ili koji više nikada niočemu neće razgovarati sa svojim roditeljima, braćom i sestrama. Biću na strani onih koji, za razliku od mene, nemaju privilegiju da poljube i zagrle osobu koju vole kada se rastaju ili sastaju na ulici, koji ne mogu da se drže za ruke u kafiću, bioskopu, dok se šetaju ulicama grada u kome žive. Iako to ne smatramo privilegijama, one to za neke ljude jesu.

Sve vreme dok planiram svoj put do Prajda i nazad toliko se plašim da mislim da ću odustati svakog trenutka. Plašim se za sve svoje prijatelje, za svog dečka, za svoje kolege i one strance koji dolaze iz Ugande i osećaju se sigurno jer je tamo Prajd normalna stvar.

Ali strah koji ja osećam ovih par dana je strah sa kojim neki ljudi napuštaju kuću, sa kojim odlaze na posao, fakultet… Strah sa kojim neki ljudi živeo ceo život. Strah koji je njima postao prirodan i normalan. A strah to ne može i ne sme biti!

Zato nema odustajanja u subotu. Dođite na ovu “drugu” stranu Parade…

Safari Browser Template

To do list – SARAJEVO

Standard

U više navrata sam svojim prijateljima koji prvi put putuju u Sarajevo davala smernice – šta je must see, must do, must eat. Evo tih prijateljskih saveta ovde, za sve vas koji ste odlučili da posetite ovaj divan grad.

Jedna od prvih građevina na koju ćete naići kada uđete u Sarajevo je Sarajevska vijećnica – nekadašnja Nacionalna biblioteka koja je u noći između 25. i 26. avgusta 1992. godine zapaljena tokom četvorogodišnje opsade Sarajeva. Sada spolja izgleda mnogo lepše nego pre 5 godina kada sam ja prvi put bila u Sarajevu, međutim, radovi su i dalje u toku i očekuje se da bude u funkciji krajem 2014. godine.

Image

Ali ovo nije post o građevinama, Baščaršiji, Sebilj česmi (kakvu možete naći i na dnu Skadarske ulice u Beogradu) i ostalim znamenitostima koje lako možete izguglati.

Jasno je da ćete videti i Miljacku (kako moji prijatelji iz Sarajeva kažu: nikad manja reka i nikad više pesama o njoj), Sarajevsku pivnicu, most Gavrila Principa, Večnu vatru, Inat kuću, da ćete se diviti činjenici da se na jednom mestu, gotovo u jednoj ulici nalaze džamija, katolička i pravoslavna crkva.

Zato ću taj uvod preskočiti u ovom tekstu i preći na meni draga mesta.

Next stop: Barhana. Ljudi iz Sarajeva vam mogu reći da sva raja ide tamo pa da nije baš nešto, ali moje omiljeno mesto za izlazak (izlazak – ono kada izađeš, sedneš i piješ). Klopa je super a ovo je ujedno mesto gde služe Lav pivo ;) Barhanu ćete malo teže naći – nalazi se na Baščaršiji preko puta Begove džamije, ali je uvučena. Neka vam Sarajlije pomognu u ovoj potrazi.

Image

Kad ste već u Baščaršiji možete posle klope da skoknete do Badem butika. Ovde je važno da dođete i poslednjeg dana putovanja da prijateljima ponesete kilo do dva rahat lokuma. I to nije onaj dosadni ratluk sa ukusom ruže koje vam babe nutkaju po slavama i kada odete kod komšinice na kafu, a ne, ne, ovde ima ukusa kakve ne možete da zamislite – bademi (afkors!), lešnici, pistaći, kokos, smokva, oblande (?!), šljive…

Image

O ćevapima ste slušali dosta “nema ćevapa do Željinih”, ja lično najviše volim Ferhatoviće (ili Peticu – isto mesto, dva naziva), mada poslednjih nekoliko puta sam se u Beograd vratila a da ih nisam ni okusila. Ali zato…. KIFLICE!

Dok sam jurila fotografije za ovaj post shvatila sam da ja, foto-manijak nemam ama baš nijednu sliku kiflica. One su tako prokleto ukusne, da se nikada nisam bavila time da ih fotkam. Srećom, na netu sam pronašla fotografiju prolaza u kome se nalazi pekara Imaret koja ih pravi. Opet reč je o prolazu pored džamije – videćete zelenu svetleću reklamu IMARET. E tu skrenite i uzmite 15 kiflica. Minimum.

Image

Preporuka: Imaret posećujete na kraju večeri, kada krenete ka sobi/stanu/hotelu. Ako žena pita je l’ ‘oćete da sačekate malo, vi sačekajte. Vruće su najbolje.

Sledeća su top tri mesta za dnevno ispijanje kafa, mada su dva od tri mesta ona na kojima ćete uveče teže naći mesto.

1) Kino Meeting Point

Iako je ovo zapravi bioskop pa onda kafić mislim da je ga više ljudi posećuje za potrebe ćaskanja i kafenisanja. Ima sjajne chill fotelje unutra a napolju baštu koja je u hladu.

Image

2) Torte i to

Na petom spratu BBI tržnog centra nalazi se ova poslastičarnica/kafe. Nije toliko do kafe koliko je do pogleda. Iako je vreme loše, možete da sedite napolju i da pijete kafu sa sjajnim pogledom na Sarajevo.

Image

3) Delikatesna radnja

Nalazi se na obali Miljacke. Premalo fotografija na internetu za ovako popularno mesto.

Image

Još jedno bioskop-kafić mesto koje se nalazi blizu Delikatesne radnje je Kriterion. Deo u kome je kafić/noćni klub/iložbeni prostor je so&so, ali je zato bioskopska sala savršena. Znate ono iz MTV My Crib emisija – kućni bioskop? E ovo je to.

Image

Kada ste se napojili i najeli, vreme je da posetite neka mesta na koje je rat najskorije ostavio trag. Malo dalje od centra Sarajeva, u takozvanom Istočnom Sarajevu (stari zvaničan naziv: Srpsko Sarajevo) nalazi se Aerodrom a ispod njega Tunel Spasa. Klaustrofobično mesto koje je bilo jedini izlaz iz Sarajeva tokom opsade danas je muzej.

Image

Kada ste već prešli na ove teške teme, možete posetiti i Memorijalni muzej Srebrenice koji se nalazi u centru, odmah pored katoličke crkve.

Image

Ako vam je ovo previše hard core, vratite se na one “iće i piće” teme i uživajte u ovom gradu. Za to kakav je trag rat ostavio na ovaj grad i ljude ne morate da idete u muzeje – to možete videti na svakom koraku.

Uživajte u Sarajevu i pre svega sa ljudima koji taj grad čine upravo takvim. Oni će vam brzo postati prijatelji a sa njima i Sarajevo među omiljenim gradovima.

The Mama

Standard

Moja mama je najgori lažov na svetu! Ona ne ume da čuva ni svoje, ni tuđe tajne. Zapravo, jedini način da tajnu sačuva je da je zaboravi. Ljude upozorava pre nego što joj se povere da ona nije that type of person. Zato je mnogo volim. Jer znam koliko joj je bilo teško da čuva tajnu i da me laže prethodnih dvadeset godina.

mama

Mama i tata nikada nisu živeli zajedno, tatu sam upoznala kada sam imala 4 godine a njegovu porodicu sa svojih 13.

Prvi put sam jela Ferrero Rocher kada mi je baka donela u kafić u kom smo se upoznale. Sećam se da je stalno briskala nos i da su joj oči bile pune suza. A kako i ne bi kada je tek te 2002. godine saznala da postojim. Tata nije smeo to da kaže ocu (bio strog čovek) i onda niko ništa nije znao dok deda nije preminuo.

I tako, proteklih desetak godina mi smo one big happy family. Kada se ta poslednja puzlica uklopi i kada shvatiš odakle ide histerična crta, klempave uši, ljubav prema hrani i piću, kod sebe zavoliš sve ono što si do tada mrzeo. Voliš jer znaš da je deo tebe, da nije naučeno već nasleđeno. Iako ne nosim tatino prezime, niti se sa tatinom porodicom viđam često, znam da su moji isto koliko je i mamina porodica moja.

Pre neki dan, mama mi je pokazala pismo koje je dobila od prijateljice dok je bila u bolnici sa mnom. Prijateljica je prepričavala tatine utiske. Kaže, ne sviđa mu se ime Maša previše je rusko, ali da je mnogo srećan što sam zdrava i da je svima u porodici (čak i svojoj baki!) ispričao da je postao otac, te da ću ja nositi njegovo prezime.

IMAG0359

Mama je dobrih desetak godina vešto izbegavala tu temu, a kada je deda umro mama je utvrdila priču za mene – deda bio opasan čovek, blame it on deda. Čoveka koji je bio mrtav nisam mogla da mrzim, a i da jesam – šteta ne bi bila velika. Sa svojih 13 godina bila sam spremna da bez predrasuda i trunke mržnje prihvatim svoju novu porodicu.

Istinu o tome da se nisam najbolje uklapala u njihov plan mama mi je rekla tek sada. Za koji dan punim 22 godine. To je samo godinu manje nego što je moj tata imao kada je postao otac. Sada, konačno imam pravo da budem ljuta na sve njih, na tatu što nije imao hrabrosti da se suprotstavi svojim roditeljima (množina!), baki, tetki, prabaki i ostalim članovima porodice koji su poricali moje postojanje a onda se silno obradovali kada su videli mog tatu u malom – mene. Danas mi ova istina daje pravo i da odustanem od građenja mog odnosa sa svojom drugom porodicom, da preskačem čestitanje rođendana i slava jer bre imam pravo na to! Ali danas, sa tako mnooogo svojih godina (uopšte nije mnogo, 22 you’re still a kid!), ta istina sa zakašnjenjem daje mi mogućnost i da razumem tatu i da mu oprostim. Sada, jer ga poznajem i volim dovoljno da to uradim. Da je mama istinu rekla tada, tu mogućnost da ga upoznam verovatni ne bih ni imala.

Ali, ovo nije post o mojoj drugoj porodici. Već jednoj jedinoj, pravoj. O mojoj mami. Onoj koja je bila sva i cela moja porodica svih ovih godina. Jedna prokleto hrabra i nesebična žena. I evo je dole, pravi sad neke projice. Viče “hlade se” pa moram da požurim sa pisanjem :)

Danas nije 8. mart ni 19. jun, ali baš zbog toga danas je pravo vreme da ti kažem hvala mama. Mnogo te volim :*

mama3