Moj prvi put

6. maja će bit moj prvi put. Konačno ću se probuditi u 8h u nedelju ujutru, u mesnoj zajednici Đeram se gurati sa babama i dedama, staviće mi onaj sprej na prst… Ko bi rekao da čovek može da bude toliko radostan zbog jednog ovakvog događaja? A tek da istom posveti toliko vremena da nešto napiše!

Kada su odredili datum izbora moj prvi tvit je bio: Konačno kada imam dovoljno godina da glasam, čini mi se da nemam za koga. I zaista, tokom poslednje četiri godine, Liberalno demokratska parija koja je bila moja opcija i opcija moje porodice je nekako gubila podršku svih nas u Milutinović-Nikolić-Pavlović familiji.Nešto su radili pogrešno.

Valjda malo upoznaš ljude, malo čuješ inside priče, malo ih gledaš na TV, pratiš na Tviteru i zgade ti se. I Čeda i njegova ekipa, o žutima da ne govorim. Tu je stvarno bilo bezbroj situacija koje nekako i potisneš tokom četiri godine, pa se podsetiš kada ti na Fejsbuku isplivaju stari status i fotografije.

Četiri godine se smeješ ludacima koji štrajkuju glađu, ovima sa bedževima, onima što transparentno kradu… Ma politička scena Srbije je komedija, ukoliko ne živiš ovde. Odavde, može samo da bude tragična.

A ti imaš dva izbora – da prespavaš tu nedelju ili da izađeš i glasaš.

I sa ovako malo izbora odnosno sa nepostojanjem izbora ja ću glasati. Za koga, ne znam. Čekam poslednji dan, do tada ću valjda smisliti. Svakako biće tu svašta da se zaokružuje, opština, grad, republika… Ali ne mogu da poništim svoj glas.

Ne mogu to da uradim, zato što se, iako sam imala samo 5-6 godina, sećam koliko smo mama, ujka i ujna, tetka, braća, ja gulili đonove na hladnim beogradskim ulicama. Zato što se sećam koliko je mama besnela 24. septembra što su joj ukrali glas i kako je plakala 12. marta kada su joj ukrali nadu.

Ne mogu da poništim glas za koji se moja mama borila. To na ulicama Beograda tokom devedesetih je bila borba. Jebena borba. Ona na koji ćemo se svi čoporativno popišati i reći da je bila za džabe ako poništimo naš glas. Poništen glas nije borba, niti revolt, niti aktivizam – to je glupost.

Ako moja mama sa svojih 50 godina, bednom platom i tri kredita pronalazi način da veruje da će sutra biti bolje, zašto vi ne možete? Koji će biti vaš izgovor posle 6. maja?

 

 

Kosovo VS. Srbija

Čuli ste za Kraljevo? Ne Kragujevac, Kraljevo. Grad u čijoj se okolini nalaze i Žiča, Studenica i Ljubostinja – manastiri koje možete naći u knjigama iz istorije umetnosti. Možda ste za Kraljevo čuli jer su vam odatle bojleri i peći (ako ih niste menjali godinama) znate, onaj MK logo – Magnohrom Kraljevo.

Ako u Kraljevu niste bili, sigurno ste čuli za zemljotres u novembru 2010. godine? E toooo Kraljevo.

Moja baba (72) čija je kuća u zemljotresu bila uništena, prošle godine je od svoje penzije od 12,000 RSD mesečno, pomoći grada od 2,500 eu, toga što na ulici prodaje džidžabidže i zaduživanja moje mame i ujaka sagradila kuću od 50 m2.

Uz pomoć štapa i kanapa danas makar može da živi u toploj, zakrpljenoj kući. Može da bezbrižno provede ostatak svog života. Iako već operisana od raka pre nekoliko godina, žali se samo na jedno – na nepravdu.

Njen novi prozor gleda na trospratnicu u izgradnji – tako „rekonstruišu“ naše komšije. Ova petočlana porodica, koja je došla 1999. godine sa Kosova ugodno je živela u kući koju je kupila, ali evo prošle godine su shvatili da im je neophodno 15 soba i 3 kupatila pa su se bacili na izgradnju nove kuće.

Njihov kapital stečen je, pretpostavljam, prodajom svih namirnica koje su godinama dobijali iz Crvenog Krsta i ostalih organizacija, i prodavali na pijaci u Kraljevu. Njihova deca, makar najstariji sin školovao se u Norveškoj, jer je – izbeglica sa Kosova. Dvoje mlađih, uspešni su studenti u Kosovskoj Mitrovici. Papirima i dalje nastanjeni na Kosovu uspevaju da dobijaju pomoć kako Kosova tako i Srbije. Odnosno Vlade Republike Srbije – u oba slučaja.

A da, skoro su i prodali nešto dole, njive, kuće, srce i dušu (?!) pa njihov sin, na pitanje moje babe koliko koštaju cigarete koje puši, odgovara: Dragice, ima se – može se!

Znate, nemam ja problem sa njima, oni su okej ljudi. Evo godinama pomažu mojoj babi kada god joj zatreba nešto. I neka, treba da imaju. Ja imam problem sa onima koji su im dozvolili da tako žive.

Sve to mora neko da plati. Godinama već plaća Kraljevo i njegovi građani.
Kraljevo je Srbija, Kosovo je Kosovo.

Čokoladna zemlja

Pre nekoliko godina sam gledala dokumentarac o dijamantima i neizbežnoj Belgiji i od tada se ova zemlja nalzi na mojoj „what to visit“ listi zemalja.

InterRail karta, koju je Strahinja dobio (ovom prilikom se zahvaljujemo KZM Beograd) i mojoj koju smo kupili, nam je obezbedila da se vozikamo uzduž i popreko po Belgiji. U ovih pet dana smo bili smešteni kod naše Sonje i Tomasa u Luvenu (Leuven) a preko dana išli do Briža (Brugge), Antverpena (Antwerp) i Brisela.

Kada pogledate cene karata između ovih gradova shvatite da 300€ koliko košta InterRail karta se brzo isplate, pogotovo u Belgiji gde rezervacije nisu potrebne.
Do Belgije smo stigli WizzAir-om (Brisel Charleroi) za nekih 50-ak € za nas dvoje u jednom pravcu, što stvarno nije mnogo.

Luven

Dok se truckamo u vozu na putu do Francuske koja je naša sledeća destinacija, moram da priznam da je Luven ostavio najveći utsak na mene. Grad podseća na scenografiju nekog bajkovitog filma u koju su se sada doselili studenti.

Tih 40.000 studenata sjajno se uklapa sa drugom polovinom stanovnika ovog grada koju čine stariji i porodice sa decom. Iako pun pabova, prodavnica (imaju neko ludačko kratko vreme, rade do oko 18h), kafea, ovaj grad odgovara i mladima ali i starijima – jer je i miran a, čak i u slabo osvetljenim ulicama, daje osećaj sigurnosti.

Da ne pominjem da je od Brisela udaljen samo 20 minuta vožnje vozom. Što se cena karata tiče, postoji super varijanta za one koji s vremena na vreme koriste voz – za 50 evra možete kupiti kartu koja omogućava 10 vožnji po celoj Belgiji (može više osoba da je koristi).

Prvo što vidite kada izađete sa železničke stanice u Luvenu su ljudi na biciklama. Ako ste čuli da je isto tako u Holandiji, da su bicikle svuda po gradu, a tamo niste bili – ne, to ne možete da zamislite. Ako niste bili/živeli u gradu 2x2km gde ljudi bicikle koriste kao glavno prevozno sredstvo onda ne razumete kako ovo izgleda.

Pritom, to nisu najnoviji modeli ovog dvotočkaša, već nešto stariji sa korpama napred i sedištima za klince pozadi.

Prvi utisak su i doterane devojke koje bez problema u šortsevima i suknjama sa najlon-čarapama voze bicikle. Čini mi se da za ovih pet dana osim sebe, nisam videla ni jednu devojku u farmerkama.

O uređenosti jednog studentskog centra bolje da vam ne pričam, vajrlesa nema skoro nigde u celoj zemlji, ali zato svi studenti imaju pristup internetu sa svojom šifrom. Sve ostalo je prilgođeno životu studenata.

Od katedrala i sličnih starijih građevina, sve kuće, pa i novije – prate taj dizajn sa tamnim ciglama i svetlim oknima prozora i vrata. Čudno je to što im možete piljiti u prozore dok se šetate jer su u nivou ulice i veoma uz samu ulicu (trotoari su užasno uski) a na prozorima nema zavesa a kamo li rešetki – tako da, hteli vi to ili ne, pogled vam leti ka prozorima.

Ljudi koji trče i vode računa, kako o svom telu tako i o duhu, deluju prilično motivišuće („evo već nedelju dana se držim na dijeti, samo nikako da odbijem slatkiše“) ali i svež vazduh koji dišu dok trče po gradu i gradskim parkovima svakako čini bavljenje sportom lepšim.

Jutro je… Niste sigurni koliko ima sati. Iako je sada mart i nije baš najsunčanije, pogotovo u ovim severnijim zemljama, nekako je sivo. I verujem da posle nekog vremena možete da se uželite sunca.

Pekare ne postoje onakve na kakve smo navikli, ovde zapravo od slanih peciva skoro da nema ništa. Sve su neki slatkiši. I pojma nemam šta ti ljudi doručkuju.

Jednom prilikom smo u njihovim marketima kupili pecivo koje je izgledalo veoma slano (oko 80 centi), ispostavilo se da su mrvice koje podsećaju na so zapravo bile šećer. Ili kada smo drugi dan hteli da kupimo sendvič (oko 2,5eu) – osim hleba i šunke nije bilo ničega. Dakle, ako krećete iz kuće i ceo dan nećete biti prisutni napravite sendviče – dobro će doći ako želite da prezalogajite nešto.

Brisel, Briž i Antverpen

Pošto smo u ovim gradovima proveli samo dan ili pola dana, šta god da napišem nemojte mi verovati. Mi smo bili prepušteni sami sebi bez vodiča i sa jednom kartom.

Briž je isto bajkovit ali u suvenir-fazonu. Kanali su prelepi, kuće o kojima maštate i muzeji po celom gradu… Jedini koji sam posetila bio je Muzej Dijamanata (tu su i Muzej Pomfrita, Čokolade..) simpatičan za one koji o dijamantima ne znaju ništa – pogotovo da ostanu na prezentaciji posle ture kroz muzej gde se pokazuje proces brušenja dijamanta. Cena za studente po osobi je 7,5 €. I da, u Brižu smo po preporuci prijateljice Jovane, jeli vafle u „Laurenzino“ za 2€, ali pošto smo ih samo tu i jeli ne znam kakve/kakvi su inače. Iako ih ima u kombinaciji sa prah šećerom, šlagom, čokoladom, belgijanci ih jedu bez ičega i zaista, samo po sebi testo je fenomenalno.

Antverpen sa opet genijalnom arhotekturom i katedralom koja je breath-taking, ali stvarno. Malo življi, sa više butika, ljudi, kafća, pabova. Pritom je na reci pa malo podseća na London i Temzu. Ako do sada niste znali da cenite pljeskavicu i ćevapčiće, pogledajte cenovnik u Balkanskoj kafani.

Iako nisam osoba koja prati modu (oni koji me poznaju ili koji su me videli znaju da je to živa istina), moram nekoliko stvari da prokomentarišem.

Devojke se jako lepo oblače, iako su boje malo tamnije, tu su suknje, haljine, šortsevi, lep nakit (najčešže neka bižu H&M fazon)… Prvo sam se pitala odakle im toliko čarapa i kako preživljavaju svaki dan na biciklama. Onda sam počela da ih zagledam i videla da svaka od njih ima makar neku rupicu ili celu štraftu pocepanu – nešto što ja nikada ne bih obukla. Te čarape kod mene, a i kod svih devojaka koje poznajem idu pravo u kantu. Ovde, očigledno nemaju problem sa tim.

Isto tako, veoma popularna second-hand prodavnica „Think Twice“ na koju smo naleteli u Antverpenu je puna ljudi i komada iz „nove“ kolekcije. Cene se kreću od 10-15 za bluzu do 20-30€ za neki ozbiljniji komad odeće. Tu se pored odeće mogu pronaći i cipele, vidno stare, kožne torbice, jakne…

Čini mi se da u Srbiji ne postoji ta kultura nošenja starih stvari, već da se na to gleda kao nešto što je sramota. Iako se neke organizacije različitim manifestacijama trude da second-hand i vintage vrate u život domaća publika mi deluje previše razmaženo za ovakav fashion poduhvat.

Što se Brisela tiče, do dela grada u kome se nalazi Evropski Parlament i zgrada NATO-a, nismo ni stigli, a i da smo stigli – nisam baš sigurna da bismo (osim slikanja ispred) znali šta da radimo. Sve što smo od Brisela videli je deo grada oko Grote Markt (Glavni Trg) odnosno, prevedeno na turistički jezik – ono ispod Brussels Central vozne stanice. Prodavnice čokolada, butici, pomfriti i vafle sa Menekenom koji piša na kraju – svakako grad koji treba da posetite, ako ni zbog čega, onda zato što je prestonica Evrope.

A ČOKOLADA?
Verovali ili ne, nismo jeli čokoladu. Ni jeli ni kupili. Zašto? Nemam pojma. Čini mi se da je za pravi doživljaj jednog grada neophodno nešto više od čistog turističkog pristupa. I možda mi se zato Luven najviše svideo, jer smo upoznali neke nove mlade ljude koji tamo borave, šetali se svako jutro i veče tim gradom, a kada smo konačno sve putanje naučili napamet – osetili smo se kao da smo “domaći”, makar tog poslednjeg dana

(Ovaj tekst napisan je na putu od Brisela do Pariza. Zbog snega koji je bio na severu Francuske, taj put umesto 6h sa više presedanja, trajao je oko 24h. O tome gde smo i kod koga zanoćili u mestu Lil Flanders, u sledećem postu )

A sada:

Pozdrav iz, za sada kišne Francuske, nadam se da će već sutra biti vedrije, do sledećeg posta,

M.

 

Svi mi zbog kojih smo u k***u

Svaki put kada se požalite što nešto u zemlji ne valja, pitajte se prvo šta ste vi uradili ili šta niste, da to tako bude.

Ljudi mi se toliko gade, da ću prestati da izlazim na ulicu jer padam u iskušenje da ih prevaspitavam i psujem na svakom koraku. Od onih koji mile raštrkani po ulicama, bez svesti da zauzimaju ceo trotoar, da niko od njih ne može da dođe, preko onih koji se guraju u GSP-u, koji te preskaču u redu u prodavnici, oni koji prevrću oči dok stariji čovek vadi novčanicu po novčanicu na kasi i pravi gužvu… Do onih mrcina na svojim radnim mestima koji eskiviraju svake dužnosti i aktivnosti – svi ti ljudi u me nerviraju. Taj manjak svesti o postojanju drugih ljudi oko sebe, ta samoživost i taj mrcinizam – sve su to razlozi zašto želim da odem odavde.

Moja mama, koja 30 godina radi u Pošti, danas je u prostoriji za poštare napravila raspored da bi bilo više prolaza između stolova ali i da bi imala pogled na poštare, da bi znala ko je tu, kome treba da spremi pare. Nekolicina se bunila, jer ovako su previše transparentni pa, kako su joj rekli “ne mogu da muljaju” odnosno “ne mogu da eskiviraju iznošenje pošte”…

To su ljudi kojima promene ne odgovaraju, koji se u trenutnom stanju sjajno snalaze. Svaka promena znači da će oni na svom radnom mestu morati da daju svoj maksimum. U svojim smenama radije bi ispijali kafe nego radili posao za koji su plaćeni – bez obzira na platu. Niska plata nije izgovor. Ona ne sme biti jedina motivacija.

Svi sati kasne montaže na studentskom radiju, koji niko ne sluša – ni profesorka ni kolege niti bilo ko, posle celodnevnih predavanja bili su mi najmrskiji. Jedan od montažera me je na svaku moju loše akcentovanu reč vraćao da je ponovim, podsećajući me da i kada radim za džabe, zbog sebe moram da dam svoj maksimum.

I to je jedino što sebi i ljudima koje volim želim: da se nikada ne pretvore u mrcine i da nikada ne oguglaju na ovakva i slična ponašanja. Jer sve dok nas mrcinizam, manjak svesti, samoživost nervira, zdravi smo i normalni.

 

The Ring

Vodič za buduće muževe…

Dok sam radila kod tate u zlatari imala sam priliku da gledam zbunjene muškarce u potrazi za vereničkim prstenjem. Preznojavali su se dok smo vadili kutije pune različitih modela, izgovarali cifre od 100 do nekoliko hiljada evra, uz pitanje: “A da li znate veličinu? Jer, vidite, samo ovi modeli prstenja su podložni korekciji, pa bi bilo dobro da ako se već za iste opredeljujete, da znate veličinu.”

Oni koji su sa sobom poveli sestre i drugarice ili mame, nisu ništa bolje prolazili.

Zato sam, u duhu ispitnog roka i bežanja od ispitnih obaveza, odlučila da napišem ovaj tekst, možda nekome bude od pomoći.

KAMEN

Pre svega, važno je da znate da postoji razlika u kamenju tj u budžetu koji ste planirali da izdvojite. Možete kupiti prsten sa cirkonom (jednim ili više) sa dijamantom ili kao što vidim da je sve popularnije – sa nekim drugim dragim kamenom (rubin, smaragd…).

Kada je cirkonsko vereničko prstenje u pitanju cene se kreću od oko 100 evra ka naviše.

Evo primera jednog cirkonskog prstena. Za laike teško će biti da na prvo gledanje napraviti razliku između cirkona i dijamanta (osim u ceni), međutim od radnje do radnje sve će vam biti jasnije zašto su dijamanti najbolji ženski prijatelji Dakle cena dijamantskog vereničkog prstenja se kreće od oko 300 evra do tri hiljade evra (pristojna cena).

Ako mene pitate, između ogromnog cirkonskog ili malog dijamantskog – uvek bih izabrala dijamantski prsten. Prosto, lepše je veriti devojku sa tako nečim. Ukoliko se opredelite za dijamant, obavezno se informišite pre kupovine, nešto sam ja škrabala ovde - ali je važno da dobijete i sertifikat za isti.

S druge strane, ako vaša draga ima malo veću šaku (ništa strašno, imam je i ja), biće smešno gledati neku minijaturu na njenoj ruci. Momci čije devojke imaju sitne šake nemaju tih problema.

Tu je i varijanta sa prstenjem sa dragim kamenjem poput rubina (crveno-roze), smaragda (zeleno), citrina (žućkasto) – koju ne preporučujem osim ako vam devojka nije slala jasne signale da želi baš takav verenički prsten. Inače je to meni bljak i ne verujem u šareno vereničko prstenje.

SIZE DOES MATTER

Ovde ne govorimo o veličini kamena, ona je svakako važna ali je određuje vaš budžet. Reč je o veličini samog prstena. Postoje dve varijante – da uzmete neki prsten koja vaša devojka nosi, odnesete u prvu zlataru i zamolite da ga izmere i kažu veličinu, tako da prilikom kupovine znate koliki prsten da kupite ili na koju veličinu da ga koriguju.

Važno je da znate (ako vam prodavci ne kažu) da prstenje na kome je šina (osnova prstena) prekrivena kamenjem najčešće ne može mnogo da se koriguje (eventualno za pola broja) a da prstenje sa jednim do tri kamenčića može.

Nemojte ići metodom nagađanja – “njen domali prst je veličine mog malića” – često ćete pogrešiti.

Za kraj, par SAVETA

Što se tiče same prosidbe, tu budite kreativni… Najbolje znate šta vaša draga voli, želi… Treba vas samo za kraj upozoriti da žene očekuju da ih zaprosite, tada postaju detektivi – kopaju po kompjuteru, gledaju u History pa je dobro da obrišete ovu stranu ako želite da je iznenadite Isto tako, vi možete preturati po njenom računaru, pa ćete možda ćete naći model koji je odavno “snimila”.

I da, nemojte biti stipse, podignite kredit, jer ćete želeti da ono što se nađe u plišanoj kutijici bude ostvarenje njenih želja. I one koje govore kako su im to nebitne stvari, makar jednom su maštale o tome šta će se naći na njihovoj ruci i ostati tu, nadamo se, zauvek.

Srećno!

M.

P.S. A kada završite ovu proceduru, čeka vas tekst o burmama

 

 

 

7 dana snega i sunca

Najbolji način da potisneš 24 sata puta u busu i čekanje na granicama: kada stigneš na odredište da ono prevaziđe tvoja očekivanja.

Drugu godinu za redom meni se to dešava u Risoul-u (Risul) u Francuskoj. Dok je u Beogradu proleće, na jednom skijalištu na Alpima snega ima i previše. Uticaj onoga što svi volimo da nazivamo globalnim zagrevanjem, oseća se i ovde, pa u januaru, umesto mećava i temperature ispod nule, ovde sija sunce punim kapacitetom.

Dve doline Risoul i Vars (Var) sa 180km staza i 50 žičara (a sve rade!) odgovarale su mi prošle godine kao početniku, a vidim da i drugari koji voze off road iz godine u godinu istražuju nove terene za snowboarding kao i za skijanje.

Skipass koji važi za obe doline koje su povezane stazama i žičarama, se ne provlači kroz aparate pri ulasku na žičaru pa gužvi najčešće nema. Vožnja sa 2750m nadmorske visine do centra sela Risoul na 1850m gde se nalaze apartmani, traje znatno duže od vožnje po planinama u našoj državi na koje smo navikli.

Iako smo doneli kofer hrane, od kobasica, viršli, gotovih jela, neizbežnih supica, ispostavilo se kao besmisleno jer su cene u marketima nešto više od onih u našim gradovima. Naravno klopa na stazi je dosta skuplja, ali za one koji do ručka ne mogu da izdrže, apartmani su na samoj stazi, pa mogu da skoknu na neki klops pre nego što nastave vožnju.

Ništa ne prolazi bez pića posle vožnje, u happy hour terminu od 16 do 17h kada uz DJ ekipu skačeš dok sunce polako zalazi. I tu ima neka fora sa popustima, pa umesto računa od 50 evra, juče smo za turu pića (a velika nam grupa) platili 27eu.

Žurka se uvek spontano nastavlja u sobi, mada neke momente ni mi nismo uspeli da protumačimo.

Sobe, pa kupanje – topla voda koje uvek ima (znam da zvuči debilno, ali to su male stvari kojima se neizmerno radujem posle sedmočasovne vožnje) i to za sve ljude u apartmanu, te vraća u život. Na terasi prirodnom frižideru uvek stoji gajba nekog domaćeg piva koje se cevči uz bagete, sireve, meso (ono što smo poneli od kuće)

Danas mi je pukao vez na dasci, izgorelo mi je lice. Put kući će dugo trajati, i dok se budem truckala u busu tih dvadesetak sati, sa crvenim licem do pola, modricama po celom telu pitaću mi se šta mi je sve ovo trebalo! A znam da ću, kao i prošle godine, čim stignem u Beograd pozvati Bogija i Goksija da ga pitam kad idemo ponovo

Za kraj, pogled sa našeg prozora. U njemu ćemo uživati još tri dana. Kući vraćamo samo fotke i uspomene, čekajući naredno skijanje u martu.

Trenutke zabeležili: Boba, Ruža i Džon.

Nejasna pravila

Kada su me pitali šta želim da radim u životu, rekla sam da menjam svet. Taj optimističan pogled na profesiju kojom želim da se bavim i dalje imam, ali me iz dana u dan poražavaju oni koji se predstavljaju kao novinari i novinarke.

Ja kao studentkinja treće i završne godine Fakulteta za medije i komunikacije (sa smera Novinarstvo i medijska produkcija) još uvek sebi ne dajem pravo da se nazivam novinarkom. Mislim da do diplome i dovoljno iskustva, nemam pravo na tako nešto. Iako unazad 6 godina “volontiram” na Radiju Beograd 1, poslednje dve isto tako “volontiram” na studentskom radiju fakulteta. Unazad 3 piskaram tekstove za neke portale. Ovo volontiranje sam namerno stavila pod navodnike, jer poslove koje obavljam sigurno nisu ni laki ni jednostavni, ali me za te poslove nikada niko nije platio. Ipak, sebi još uvek neću dodeliti tu laksavu titulu novinarke.

Moje kolege i koleginice to svakako rade. Još na prvoj godini studija, u svojim mailovima pored imena i prezimena natakare i “funkciju”. Jednom nam je profesor Branko Čečen rekao da se nikada ne predstavljamo lažno – mi nismo novinari, mi smo studenti/kinje novinarstva. To je najmanji, ali svakako ključan problem u profesiji. To što se ne zna ko je ko. Ko je PRuša*, ko manekenka a ko novinarka. Pišem u ženskom rodu jer me taj najviše pogađa.

Onda se desi da ti koji nisu voljni da rade, ti koji svoj posao ne znaju, budu oni koji poslove dobijaju. Ta pravila igre mi nikako nisu jasna. A ja i dalje gledam televiziju, slušam radio i uviđam greške. One koje ja sebi ne bih dopustila. Gramatičke, tehničke, novinarske. Prilozi ispod kojih nikada ne bih volela da stoji moje ime. Radim sa ljudima kojima nije stalo da daju svoj maksimum – mrzovoljnim novinarima, montažerima koji bi radije ispijali kafe nego preslušali ceo snimak pre nego što ga puste na talasima Javnog servisa. Ovi explozivni što se prave da su humanitarci i ovi exkluzivni što glavnim glumcima pogrešno izgovore prezime – više puta. Ovi što se keze i ne progovaraju, jer je tako bolje.

(Ne)pismenost kao bolna tačka za sve nas koji znamo da bi trebalo i da treba da se uči još u osnovnoj školi, a ne da trebamo i da trebaju da greše.

Primera ima dosta i ja ih sve uredno u trenutku besa tvitnem i ubrzo zaboravim na njih. Ali vidim da to nikoga ne pogađa.

Čini mi se da u svakoj profesiji postoji nekolicina onih koji se potresaju zbog ove većine koja ih često natera da pocrvene. Recimo, na Tviteru Wine Lady se često nervira zbog toga što ljudi ne znaju kako se drži vinska čaša a ne skidaju se sa malih ekrana i velikih bilborda. Razumem, i mene nerviraju. Oni su krivi što sam ja do skoro isto tako nepravilno držala čašu. Sitnica, možda. Ali kada tih “sitnica” ima na svakom koraku..

Nedostaje ta svest o tome da kada nešto uradiš znaš da u svakom trenutku, osim sebe i svoje firme, predstavljaš i profesiju kojom se baviš. Da si u tom trenutku predstavnik svojih kolega i koleginica.

I iskreno, nisam sigurna koje je rešenje, osim stalnog ukazivanja na greške i mane. Možda i meni dosadi jednom, ali je za sada najmanje što mogu da uradim da napišem post o tome. Možda se neko predomisli i uradi second check i možda prvi put bude iskren i vidi sve greške koje je napravio. Uspeh će biti kada se vrati i te greške popravi.

Možda sa tom željom, da ako niste, postanete svesni svojih grešaka, uradite second check, popravite šta ne valja i počnete ili još bolje nastavite da ukazujete na ono što niste u prilici da popravite, valjalo bi da uđemo u ovu 2012. godinu. Koliko i sebi, toliko i vama to želim.

————————————————————————————————————–

*PRuša – Wannabe Samantha Jones, ali joj još niko nije rekao da je ona samo izmišljeni lik u seriji.

Želja za Novu Godinu

Na Novogodišnjem kupu moja jedanaestogodišnja sestra osvojila je prvo mesto u dve kategorije – jazz dance i moderan. Uopšte se nije obradovala jer konkurencije nije bilo, u oba slučaja igrala je sama protiv sebe.

Taj nedostatak euforije, radosti, uzbuđenja primećujem i u njenom svakodnevnom životu. Dostana je jedna od one dece koja ima sve. Odeću u neograničenim količinama, obuću koja sve to prati, kompjuter, telefon… Jedino što nema su želje. Čak i kada joj tata donese odeću ona je jedva pogleda, proba je jer je on zamoli, a na kraju o njoj uopšte ne vodi računa.

Ponekad mi se čini da je bilo zdravije odrastati u vreme kada se nije moglo sve priuštiti, čini mi se da smo uvek želeli nešto, imali na svojoj listi želja i nadali se da će makar nešto od toga da se nađe pod jelkom.

Ja čak ni tu jelku nisam imala onakvu kakva bi trebalo da bude. Nikad nije bila velika i raskošna sa staklenim ukrasima. Kitili smo onako šareno i bedno uvek uz neki low budget. Prespojeni kablovi sijalica na više mesta, koje su se iz godine u godine su se vukle po kutijama, danas ih olako bacamo i svake godine kupujemo nove, jer koštaju sto dinara.

Što bi rekla moja prijateljica: Moj brat nosi gedžete na ekskurziju u vrednosti od oko 1000 evra!

Čak nagrađivanje ocenama u školi je postalo nefer. Svi su odlični, makar do petog razreda. Dostana je sada peti razred, ne zna tablicu množenja i ostale stvari bez kojih nije smela da napusti četvrti razred, a imala je skoro sve petice.

Lepo kaže mama: “Dođe mi da odem u školu i pljunem onu učiteljicu što te je pustila sa takvim ocenama!”, i u pravu je. Ta medveđa usluga koju joj činimo – učiteljica, roditelji, ja time što joj dajemo sve, čak i onda kada ne zaslužuje, joj nikako neće pomoći.

Iako je mala razlika u godinama između sestre mog dečka i mene, Sonja me više podseća na moju mlađu sestru. Ona isto dobija sve, ali ne kao nagradu, nego “zato što to tako treba”. Od fenova, figara i presa za kosu, nakita, odeće. Da to jesu predmeti koji se koriste u svakodnevnom životu, ali su takođe i pokloni. To je sve bez čega se može, to je luksuz. A luksuzom nagrađeni treba da budu samo oni koji vredno rade. A ne moju i Strahinjinu sestru koje ređaju loše ocene u školi.

Danas me je tata zvao da se nađemo da mi da pare za patike i jaknu i za neke poklone za Novu Godinu. Rekla sam mu da su mi sada patike neophodne a da čak i bez jakne mogu jer imam neku staru za skijanje, ali eto da bih volela ako može to da mi kupi. Patike i jakna su meni pokloni.

Opremu za ovogodišnje skijanje sam kupila od zarađenih para i još uvek ne mogu da oprostim to što sam onda ocu iz džepa izbila istu sumu za ispite koji su se kasnije ispostavili kao neophodni. Delovalo mi je sebično da kupujem dasku za snowboard, a da nemam pare za ispite.

Na skijanje idem sa organizacijom za koju radim a nadam se da će mi od para koje mi tata da ostati za trošak na zimovanju.

Naravno da imam svoj wishlist koji se uvek smanjuje ali i povećava. Ali šta se desi onda kada ti se ostvare sve želje?

Ove godine sam okitila tri novogodišnje jelke u tri kuće. Sa tatom sam prvi put kitila jelku, a Deda Mrazu ću na spisak staviti samo jedno: Da mi nikada ne ostvari sve želje sa spiska.

Nadam se da me ni ovaj put neće izneveriti

Četiri magična slova „C“

Iako su među nama retki oni koji često kupuju dijamantski nakit, može se reći da se za ovaj „večni“ kamen opredeljuje sve veći broj budućih muževa. Izabrati dobar komad nakita koji će se naći na prstu vaše izabranice nije nimalo jednostavno, a u zlatarama, čini se, ima sve manje dobro informisanih prodavaca koji mogu dati detaljne informacije o dijamantima.

Prilikom kupovine dijamanta važno je da znate njegove osnovne karakteristike. Među zlatarima i trgovcima dijamantima, dobro je poznata oznaka „4C“, od koje svako „C“ određuje kako kvalitet, tako i cenu kamena.

Carat (karat – težina), Color (boja), Clarity (čistoća) i Cut (brušenje) spadaju u osnovne karakteristike svakog dijamanta.

Karat (Carat) koji kod zlata označava finoću, kod dijamanata predstavlja njegovu težinu. Jedan karat iznosi 0,20gr. U zavisnosti od ostalih karakteristika kamena, za „minijaturni“ kamen prečnika 6,5mm (1ct) ćete izdvojiti od dve hiljade do trideset hiljada evra. Najveći broj „komercijalnog“ kamenja u vereničkom prstenju, u domaćim zlatarama, iznosi od oko 0,03 do 0,5ct, tako i cena samog prstena varira od trista do tri hiljade evra.

Iako se na tržištu pojavljuju sve bolje kopije prirodnog kamenja, ukoliko ste makar nekada videli dijamant a pored njega običan cirkon, već ćete u narednoj prilici primetiti razliku. Boja dijamanata (Color), odnosno odsustvo iste, doprinosi sjajnoj refleksiji, pa će očarati i one neupućene. Tabela boja podeljena je u pet grupa, od koje svaka nosi između dve i pet oznaka. U zlatarama ćete retko naći dijamante iz grupe Light (oznake S-Z), a češće one čija boja spada u grupe Colorless (D, E, F) i Near Colorless (G, H, I, J).

Pošto je dijamant prirodna ruda, on sa sobom nosi određene nepravilnosti. Iako postoje izuzetno čisti dijamanti (oznaka FL, IF), oni su retki, pa se prilikom kupovine dijamanata pronalaze najčešće oni sa veoma malim nepravilnostima (VVS1-2) malim (VS1-2) i nešto većim (SI1-2). Ove inkluzije u kamenu govore o čistoći kamena (Clarity) i nisu nužno loše. Najeći broj njih se može videti tek pod lupama namenjenim za proveru kamenja.

Često se postavlja pitanje koja je razlika između dijamanta i brilijanta. Prvo, dijamant je ruda, a brilijant je način sečenja, odnosno finalni proizvod koji ima određene karakteristike. Postoji mnogo različitih vrsta brušenja (Cut), jedno od najpoznatijih je brilliant round. Ukratko – onaj kamen o kome sve devojke maštaju! On ima tačno 58 faseta (57 bez culet-a), odnosno ovih površina na dijamantu.

Ovo je samo nekoliko osnovnih informacija o dijamantima. Neke od stvari koje bi trebalo da znate pre kupovine novogodišnjih poklona, ali i pre nego što kleknete pred vašu izabranicu

Malo ljudi zaista poznaje karakteristike nakita koji prodaje, ali vas podržavam da prilikom kupovine ili razgledanja budete slobodni da postavite pitanja o svemu što vas interesuje. I naravno da se informišete.

Ja sam o dijamantima učila u svojoj srednjoj školi – Tehnoart Beograd, i to duge četiri godine a onda radila u tatinoj radnji još neko vreme, pa se nadam da ću uskoro imati vremena da napišem još koji tekst o ovom ili nekom drugom kamenu.

 

Onda kada znaš da vredi

Komentar jedne čitateljke na tekst koji sam napisala pre neku nedelju. Kada ljudi ovako odgovaraju znaš da pišu iz srca i znaš da ono što si napisao/la, iz svoje sobe u Beogradu, daleko od Sarajeva i svega što se dešavalo tokom devedesetih ima težinu. Da vredi. Ne samo pisanje, već svakodnevna, biću slobodna da kažem, borba. Sonja, hvala na ovom komentaru.

“Draga Maso,
zasuzila sam dok sam se osmjehivala citajuci tvoj tekst.

Moj tata je Sarajlija, kojeg je cudan splet okolnosti odveo/doveo u drugi grad. Tu je upoznao moju mamu. Nekoliko godina nakon toga, pridruzila sam im se i ja.

U Sarajevu nikad nisam zivjela. Odlazila sam, da. Moj posljednji rodjendan prije rata provela sam setajuci Bas-carsijom, a zapravo, istina je sljedeca – lebdjela sam od srece stiskajuci u rukama MIKIJEV ZABAVNIK, jer se nisam mogla cudom nacuditi kako je odstampan BAS na moj rodjendan. Ona SKIPERKA, Barbikina sestra/ko li vec bijase, koju dobih za rodjendan, u kupacem kostimu koji je mijenjao boje kad se potopi u hladnu vodu, uopste mi nije bila interesantna. Ni najmanje.

Sarajeva mog djetinjstva odavno vise nema. A ni mog djetinjstva. Nema zimovanja na Igmanu. Ni VESELE SVESKE. Posljednja koja je odstampana u sarajevskom OSLOBODJENJU, tik pred krah, kakve li ironije, sadrzala je moj crtez. SPREMNA ZA IZLAZAK, tako se zvao. Redakcija je zvala moju strinu, zaposlenu u OSLOBODJENJU, na seansu dijeljenja odusevljenja crtezom koji je poslala djevojcica, koja tek sto je krocila medj’ skolske klupe. Nema vise ni onog malog stana, ciji su podovi bili oblozeni plutom, pa prelakirani, a u kojem su me rodjake, u zanosu igre, gurnule sa kreveta na sprat. Sa sprata kreveta na sprat, preciznije. Nema vise igranja zmire i sakrivanja u zbunju ispred zgrade Centralnog komiteta. Ja vise tamo nemam kome ni da odem.

Zapravo, ja iz Sarajeva nikad nisam ni otisla. Jos uvijek sam ona djevojcica, koja se seta Bas-carsijom, a zapravo, lebdi od srece, jer je MIKIJEV ZABAVNIK odstampan bas na njen rodjendan. I dalje me uspavljuju buka trola, ulicna svjetla i sjenke krosnji drveca koja su se vidjela sa prozora sobe u kojoj sam prvi put pokusala da letim. I dalje cekam svoj primjerak VESELE SVESKE. Najvise na svijetu zelim da vidim svoj crtez odstampan na papiru koji se listao sam od sebe. I vjerujem da ce, nekim cudom, naci put do mene.

Cudesan je zivot. Cudesno je i to Sarajevo. Neki od ljudi od kojih sam najvise naucila, a najmanje vremena sa njima provela, prebivaju u tom gradu. Mom gradu. Nasem gradu. Sretali smo se na najcudnovatije moguce nacine, obicno negdje u bijelom svijetu. Vidimo se kad god ja dodjem iz bijelog svijeta. U medjuvremenu se cujemo. I redovno se smijemo, kao da nam je to jedino preostalo. Kao da nam od toga zavisi zivot. Radujem se svakom slovu koje mi poklone. Radujem se prvom iducem vidjenju, kad god se desilo. Koliko god trajalo. Makar to bio samo gutljaj, dva kafe. Znam da cu uzivati. Znam da ce me i taj gutljaj, ili dva, kafe, promijeniti. Nesto cu nauciti. I, znam da ce me, sigurna sam, dok me bude bolio svaki vidljivi ili nevidljivi trag ijednog ispaljenog metka, obuzeti onaj osjecaj topline, ona milina, koju osjetis samo onda kad si svoj na svome. I ja cu znati da sam kod kuce. Da sam svoja na svome. Reci ce mi to Miljacka koja tece mojim venama.

Lijepo je bilo citati te, Maso. Ljepse od toga je jedino znati da postoje ljudi koji misle svojom glavom, i koji gledaju, a pritom, nesto i vide. Ti stvaras svoj svijet. Vi stvarate svoj svijet. Tvoji drugari i ti. Za sebe. Za vas. Za sadasnji trenutak. Uzivajte u svakom trenutku koje DANAS moze da vam ponudi. Mozda ce to, jednog dana, ciniti i vasa djeca, i tako zivjeti. Ko zna. Vi ste, prosto zato sto postojite, takvi kakvi jeste, svakako na putu da dobijete veliku bitku svog zivota. Osim ako vec u tome niste uspjeli. Da budete svoji. Zbog takvih je svijet upravo onakav kakav i treba da bude. NAS. I svi su svuda dobrodosli.”

by: Sonja